Цртице о лепоти

Ниски облак

Ненад ј.

                          О најбољим кафама на свету 2

Јиргачеф је краљевска кафа. Она има тачно и заштићено географско порекло. Изразито ароматична, фантастично избалансирана, биће право откровење за сваког уживаоца племенитих укуса.

Поседује високи шарм плаве крви, племенитог порекла и племићког сјаја.

Испијање ове кафе је у ствари церемонија крунисања. Зацарите се бар једном дневно. Будите Суверен и Хегемон, бар у вашој фотељи.

 Ова кафа код супротног пола изазива осећај подређености, поводљивост и умиљатост.

Пије се у лежерном положају, седећи у стилском намештају, док се десном мази руски хрт, који наравно седи са десене стране вашег трона.

Најбоље се слаже уз скипатар, круну и стилски намештај, било ког раздобља и било ког стила.

Пије се чиста, или уз млеко, цимет, чоколадне пралине од ружиних латица, коњак, племенита вина.

Фантастично пасује уз племените метале, ловачке трофеје, лакирану обућу и висока породична стабла, са пуним и разгрантим крошњама.

Кад попијете шољицу ове кафе, сви од реда почну да Вам персирају, макар вам били и вишегошињи пријатељи.

Одједном постајете важна особа, која се пита, али која се не узнемирава.

Ваш ауторитет постаје опипљив, стваран, конкретан, чак и ако га никад није било.

У Јиргачеф кафи бораве мириси дворова, шуштање балских хаљина, слатки дах владања, снажан осећај надмоћи. Она је сабрана моћ свих владара заједно.

Попијте ову кафу. Устоличите се. Завладајте својим простором потпуно и темељно. Нека она далека капљица плаве крви  и племенитог штофа од кога сте саздани изађе на површину.

Била је понуђена у Беогрду, кафеџије је нису хтеле.

Ниски облак

Ненад Ј.

О најбољим кафама света.

Сидамо је сурови укус дивље Африке. Она је спој невероватне страсти, елеганције, снаге.

  Снажна арома афричке саване, сва елеганција елеганција великих афричких мачака, сво сунце Африке, сви мириси етиопског горја. Ова кафа има моћ да свако мамурно јутро претвори у блеистав дан. Она покреће, даје елан, рађа идеје, ствара прилике.

 Када попијете ову кафу, на дну шољице ће остати да вас гледа једно жуто дивље око. Баш онако како би вас гледала лавица из афричког шипражја.

 Арома ове кафе увек снажно делује на супротан пол. Изазива клецање колена, изнендану страст, дивљење, па чак и страхопоштовање.

 Пије се у плетеним столцама, десном руком, док се у левој држи корбач, а на глави носи колонијална капа.

 Одлично се слаже са млеком, сувим колачићима, вискијем и црним или црвеним халтерима.

 Попити шољицу ове кафе, значи преокренутти дан у своју корист, пресећи след догађаја, створити прилику за осмех, растерати облаке.

 Не бој те се. Запловите небом Африке. Пловите дивљом афричком реком. Уживајте у изненадном нападу храбрости и препустите се авантури која следи. У Сидамо кафи спавају атавизми, магија древних обреда, неизрецива енигма шаманизма и давни заборављене поруке. УОна је удружена песма племенских врачева.

Била је у понуди у Београду, ал није занимала кафеџије.

 Respect for nature , passion for quality .

Девојкама

Ниски облак

Ненад.Ј.

Драге девојке, долази пролеће.
Ускоро ће младићи да изађу из својих јазбина , интернет форума , из својих кладионица, клубова, затворених друштава, кафића, из својих чаша и флаша , на улицу. Виде ће вас. И онда ће да се, као кроз маглу присете свега онога о чему сте ви маштале целе зиме.

Не заборавите. Не постоји креон, кармин, руменило, маскара, који ће истаћи вашу лепоту онако добро, као што то може да уради ружњикава другарица .
Дружите се са ружним другарицама, успех је брз и загарантован.
Уз ружну другарицу , и изгледаћете лепше не само другима , него и себи.
Овај феномен се дешавва услед тортуре људских вида над другим чулима, и несавршености природе мушкараца.

За девојке, које ће постати супруге и мајке.
Не дозволите да ваши млади мужеви присуствују порођајима. При порођају је све откривено. Оставите мало мистерије за себе, и будите тајновите и мистериозне за своје мужеве, бар на почетку, првих 20 година. Жена без тајне ( ма колико лепа била), је као село без цркве, или као храна без соли.

Облачите се саме. Према свом карактеру, природи, фигури. Не дозволите да вам укус креира неки турски,или италијански велетрговац, или, не дај Боже, шеф смене из неке кинеске фабрике.
Не заборавите, да жене од укуса, никад не изгледају бедно, без обзира на финансиско стање. Ово важи и за паметне жене.

Никад не читајете такозване женске часописе. Њих праве женомрсци оба пола. Особе које не могу да се изборе са својим комплексима, страховима и недостатцима.  Зато вас стављају у своје калупе и обраћају вам се као да сте глупе.  Глуп  мушкарац, то је некако ствар свакодневице. Глупа жена је увреда.

Будите добре према другима и кад сте срећне, а не само кад патите.

Пазите како ходате. Мушкарцима су срца ниско, ко јагоде или лукац. Можете лако да их изгазите, а да не приметите. 

Никада немојте да запоставите своје ја.... а поготово немојте од својег ја да правите наше ми, кад сте у вези. Тако ће те унесрећити и себе а и оног другог.

Пазите, кад кренете да тражите срећу, да је не прегазите првим кораком.

Пустите осећања. И мачке их имају. Гледајте карактер и савест. Консултујте инстинкт.

Владајте светом, ко што сте владале у свим временима.  У томе вас нико не може спречити, осим радикалног феминизма и несрећних жена које га спроводе. Прва жртва је женственост, а женственост је моћ.

Момци.

Ако хоћете да вас жене воле женски, морате с њима да поступате мушки.

Све су жене лепе, сем оних које се на то ослањају.

 Ниски облак

Ненад Ј.

Пре неки дан ме једна моја другарица,  Креша, у клубу у ком смо некад стасавали, подсетила кратко на некад популарног Карлоса Кастанеду. Наравно, o овом  мистиku из Перуа, писцу о сновима за старије адолесценткиње,  који је имао тренутак славе, и тренутак пада, након којих је стигао и до наших меридијана нема шта да се дода. Оно чега сам се одмах сетио и што сам хтео да споменем је армија девојака која је у градском превозу читала разне књиге, а  некако најчешће баш овог Карлоса у време кад сам ја био млад.. а то је било јако давно.  Ово се најчешће виђало на линијама које су водиле до приградских насеља. То је и логично, јер су те вожње трајале. Глупо би било да отвориш књигу, кад се возиш две станице... Таман почнеш да сричеш слова... и одмах мораш напоље.  Мени се чини да су књиге биле дебље, што је приградско насеље било даље од центра града.

Тај Карлос није био једини. Ту је често био и Хесе, и Пабло Коељо, ( овај бунџија из Рија их је нарочито збуњивао јер је писао пловећи на таласу ЛСД удара, који је зачињавао алкохолним испарењима).  Дакле, један Перуанац, један Бразилац  и један Шваба. Сви тројица мистичари и одлични писци. Идеални за цуре које траже одговоре. То што се оне нису обазирале на хиљаде одговора о које су свакодневно саплитале, сасвим је друга тема. Нити су се обазирале на то што је о окултном од њих знала више свака баба у Хомољу. Мада, у целој тој причи о фолиранту из Перуа, који је са тако магичног места, као што је Перу, препун лепоте, мириса, висина, лековитог биља и неправде, збрисао у Аризону, да тамо тражи лепоту, мирисе, висине, лековито биље, неправду и патњу. Његов јунак, Дон Хуан носи тиулу Брија, а он му теба Брујо. А ко што свако зна, Бријеви су били народни адвокати у северној Европи у средњем веку, који су ишли од села до села и делили правду. Људи знања, које су преносили с колена на колено. Нестали су из северне Европе око 1200 године. Збрисали су их Нормани и агресивно хришћанство. Права је мситерија, како је име титуле прешло толики пут , од северне Европе, до Мексика и преживело толике векове.

Дакле ова тројца су била три јахача ГСБа.

Постојао је некакв ред у свему томе. На пример, на линијама за Јајинце, читале су Кастанеду. У аутобисима за Борчу, Куеља, а у бусу за Падинску Скелу, Хесеа. Овде не би помињао Раковицу, где је хит био  КАКО СЕ КАЛИО ЧЕЛИК. То је ипак другачија литература, јер је психолошка архитектура девојака из Раковице, до некле другачија, него оних из Овче, на пример.

Девојке које су у аутобусима читале, ( кад се дочепају седишта, наравно и то оног до прозора )  су биле беспрекорно уредне, увек складно обучене са одећом упарених боја. Лепе. Недодрљиве. Ледене. Мирисале су лепо, на парфеме француских имена а румнске производње. Биле су наочит контраст у одосу на околину. Одударале су од домаћица са цегерима, радинка који иду у другу смену и нас који смо се враћали с пецања, носећи блато на чизмама, умор на раменима и увек мокре мередове. Одрази њихових беспрекорних и озбиљних лица, комично су се огледали у  увек штрокавим прозорорима аутобуса, који су по правилу били посути мувосеринама.  Контрасти су увек оку драги.

Ја сам прво мислио да оне хоће да нам покажу да знају да читају. После сам вероватао да у опште и не читају, него само зуре у странице. У то сам почео да верујем, кад сам једном добро покисао, па саму аутобусу цурео и капао на једну читатељку. Она ничим није показала да ја постојим и да су капи воде на отвореној књизи стварне. Уз то, за пола сата, није ни једном окренула лист. Само је зурила, а ја сам цурео на њу. Е а кад сам постао старији... онда сам схвато да су те књиге у аутобусима на приградским линијама у ствари биле штит. Бедем, који је требао да их заштити од осталих. Служиле су им као не изговорено НЕ. Биле су препорука, која каже: НЕ ОБРАЋАЈ МИ СЕ, и симбол разлике између њих и осталих.

Нема их више. Где су нестале матроне Икарбуса. Хладни стубови дизел сценографије.  Куд су се дели замишљени украси зглобних вампираца? Да ли су нашле шта су тражиле? Јесу ли стигле на задњу станицу. Да ли су их појеле окретнице. И најважније, како су у опште читале, кад седну на оно седиште изнад точка, које уме и пломбе у зубима да расклима, а камо ли неће слова да побрка?

Ниски облак

НенадЈ.

Био је уторак. Наизглед обичан јесењи уторак. Дан је био блистав, сунчан, жут и црвен. Тежак од мириса и засићен бојама, баш као већина сунчаних дана у јесен. Пристигли дулеци лежали су по влажним и црним њивама. Кампања шећерне репе је трајала још од петка. Трактори иза којих су се клатиле прикључне машине су износили са њива масно блато и потписивали се њиме на асвалтним путевима. Мисли су биле натопљене мирисима пристиглих плодова. Био је то један од оних дана кад се Буцов дигне и ствара екслпозије на водениј површини јурећи ситне рибице. У таквим данима се већина зарадује животу, без неких посебних разлога. Дан у каквом ни највећи меланхолици не налазе риме и не пишу поезију, а постају необјашњиво сретни, оптимистични и сами себи непознати и чудни.

Ни врућ ни хладан. Ни тих ни ветровит. Само леп, некако свечан и светао од закошеног али упорног сунца.  Блистао је свој кратки живот пуним сјајем, ко да зна да се нема времена и да је кратак, као и сви дани у јесен.

Ишао сам негде, а сасвим сигурно због нечег. Ја увек имам разлог кад идем негде. Само често заборављам разлоге кад је Уторак. А још чешће кад је јесен сунчана.  Ходао сам право, зверајући около са милион мисли и кратких импресија у глави, ал без икаkвог фокуса. Без амбиције и без јасних жеља.    

   Mост од гвожђа. Испод њега се зеленео широк канал под стражом врба и јасенова. На површини су лежали залепљени широки листови локвања. Вијугао је кроз пасторалу и губио се под насипом иза кога га је судбоносно чекао Дунав, да га раблеовски прогута. Тако је овде од увек. Неки кажу још од старе државе. Дунав је гутао речице, потоке, канале. Све од реда, сем оних које је, сплетом  геогафских околности гутао Тамиш. А Тамиш је опет био проклет да заврши у Дунаву, па све дође на исто.

На крају моста, с обе стране, ко дежурне, стајале су две врбе. Е, ту сам је видео први пут.

Стајала је у положају освајача након битке. Охоло и безбожно. А опет, у начину на који је била наслоњена на ограду, видело се нешто што је указивало на то да сваког часа може да се спусти и помогне неком да устане. Но елеганција и женственост су избијали из ње и ширили се у концентричним круговима тако јасно да нема тога ко би приметио било шта друго. Висока и стасита, са тешком и сјајном косом која јој је била везана у масиван реп и падала до пола леђа. Коса јој је била црна. Црна ко слутња. Ко бунар жеља, или ко задњи сат пред зору. Од раздељка на средини главе, одвалио се један дебели прамен који је падао преко ока и био путоказ за десни образ. А он је био таман. Но, не толико да не би могао да се зацрвени кад се пење уз степенице, ил кад се нечег тајног случајно сети. Изгледала је тачно онако, како добро васпитана деца виде у машти наше матроне из далеке прошлости. 

Била је пола у хладу а пола на сунцу. Око њене главе, на сунчаној половини, стотине честица је лебдело и пресијавало се на сунцу, што је целом призору давало нарочиту атмосферу.

Било ми је сасвим нормално да проговорим и да јој се обратим. Она ме је гледала директно у очи, сасвим мирно, безбрижно. Исто онако како је гледала жапце у води коју секунду раније. Била је од оних девојака, које имају такав ореол да мушкраци пред њима причају искључиво неповезане глупости. Од  оних, због којих чак и најпаметнији застану на крају сваке реченице, па преиспитују изречено и горко се и дуго кају што су рекли баш то што су рекли, а не нешто друго. Касније кад остану сами са собом, дуго нижу у својим главама савршене реченице, прекоревајући себе што баш то нису рекли, него су извалили оно што јесу, и тако испали трапави, немушти па и приглупи. А све то, наивно верујући да их је чула кад су говорили, или да јој њихове речи ишта значе.   А нити су јој значиле, нити их је чула. Огрнута у сопствену машту, загледана у себе, трагала је само за наговештајима и могла је да се прене само на изазов директног обраћања, или на крајњи апсурд.

  -Извини, да ли овај пут води у овом правцу?

То је иначе  био једини пут за било где.

Гледала ме је секунд запрепашћено, а онда се насмејала дечијим широким осмехом и залила ме белином здравих зуба.

,,Да. Нећеш веровати, ал тај пут води баш у овом правцу. Знам поуздано, јер сам њим дошла. Имаш ли још неко такво питање? ''

-       Имам. Јесам ли ја мусав од доручка?

-       Ниси. Да си још и мусав уз остало, ухапсли би те или би пустили керове на тебе за сваки случај.

-       Па што ме гледаш тако

-       Како?

-       Сладострасно.

Ту је већ почела да се смеје искрено.

-       Видиш, одавно нисам чула да апсурд може да буде духовит на овај начин. Изгледа да ипак некако идемо у истом правцу. Ја, додуше не журим.

Отопљавање у гласу.

-       Знам да идемо у истом правцу. Знао сам то још од ономад. А другог пута и нема.

Бринуо сам да ме не одају ознојени дланови, ил неки други знак слабости коју сам осећао од њеног мириса. А мирисала је на колаче, на чисту постељину и на пециво. На изглед обично. А опет, мени се коса коврџала од тога и нисам имао појма куда идемо. Могли смо мирне душе да ходамо тако, док нам неко не затражи пасош на неком страном језику.

Да је било ко слушао наш надреални разговор, мислио би да смо  сишли с ума. Но нама је све био потпуно логично, смислено и занимљиво.

 Кад ми је рекла име, знао сам о коме се ради, и ако сам је тад срео први пут. О њој су се клинци домунђавали на станицама и на дангубама. Дангубе су посебна места на којима се омладина окупља да потроши време и да испредају приче. Лажу једни друге. Хвалишу се. О њој су, за чудо, говорили сву истину.

     -  Где идеш?''

     - Ја сам планинар. Пошла сам да планинарим. Хтела бих да се попнем на највиши врх овде.''

Око нас је пуцао Банат, сав хоризонталан и гладак ко језеро без ветра.

-       Замисли да крадеш зимницу, и попни се на прсте да је дохватиш.''

Зачудо, одмах је урадила то без икаквих питања.

-       Е сад си на највишем месту у околини. А зашто хоћеш да се попнеш на највиши врх?''

-       Одкуд знам. Данас је уторак. Не би знала да ти кажем. Најчешће знам, ал некако се уторком понашам другачије. Још ако је јесен, све буде дргуачије.

Сад је већ звучала присније. Некако другарски, па чак и заверенички.

Пут је водио тамо, а другог није било.  Крајње природно, ухватила ме је испод руке, док је причала неке бесмислице које у опште нисам разумео. Само сам осећао да јој рука гори, од чега су ми црвенеле уши, а пулс ми снажно добовао у слепоочници. Безуспешно сам покушавао да се сетим нечег духовитог и да пласирам шарм. Но изгледа да јој то није требало. Повремено је бацала косе погледе на мој профил и то је код ње изазивало смех, а био је наизглед обичан јесењи уторак. Дан је био блисатв, жут, црвен и кратак.

 Ниски облак

Ненад Ј.

Моја жена је боје зрелог жита, домаћих обланди и пустињског песка. Вазда весела, насмејана и наивна. Здрава, ко јутарње пециво, опасна и вратоломна ко водопад и лепа ко  дан у рану јесен. Она је оно украшено, велико и шарено слово, којим почињу препотопске књиге. Због ње, наша деца кажу да говоре матерњи језик. Чим нас неко види заједно, одмах му је јасно због чега не постоји татерњи језик, него само матерњи. Она је онај делић секунде, кад чиста постељина расхлади тело. Магични моменат, кад се после дужег времена изују тесне ципеле. Уме да се расртужи над судбином увек уморних и гладних ромских коња, али и да се радује без видљивог повода. Само зато што је опет дан и што је свануло, као да је то било потпуно неочекивано. Зрела бресква, наспрам плавог неба, ето то је она.

http://i120.photobucket.com/albums/o187/tajson/DSCF1855.jpg