Праг
Уз Мораву па кроз Бохемију, аутопутем који је задњих 100 километара прилично грбав, стигосмо у Праг неких стотинак километара од Српских Буђевица. Град који никад није рушен и у који нас је довела жеља мојих укућана. Праг је отмен град. Ал на органиски и народски начин. Природно отмен, за разлику од неких других европских градова у којима је сјај резервисан за вишу класу становништва или посетиоце дубљег џепа. У Прагу свако може да буде Господин. Чак бих рекао да се то се од сваког и очекује. Он је тачно онолико народскији и природнији од великих европских градова, колико је источније од њих. Топлији од других, онолико колико је словенскији. О лепоти прашке архитектуре већ је и онако довољно речено. Осим што није рушен, град је и бржљиво негован. Свуда се могу видети симболи дубоке побожности разних владара Бохемије, Шлезије и Моравске. На све стране су фигуре црквених поглавара. Са сваког ћошка смеше вам се херувими, свеци са металним ореолима, високи свештеници у позлаћеним одорама, Богородица и Апостоли сви до једног. Карло IV Луксембуршки ( Вацслав) посебно га је уредио и обогатио чувеним мостом. На њему су у фигурама престављене етапе голготе. Те фигуре су додате на тај мост тек 1700 године, а име Карлов мост, добио је тек 1870 године. Пре тога се звао прашки, или камени мост. То за призоре голготе, заправо се поклапа са епидемијом бубонске куге. После ње, људи на западу су тежиште у свом веровању бацили на муке Христове и отворили шаку кад се крсте, да би скренули пажњу на христове ране. Ведри становници Прага, којима су призори голготе мрачни, смислили су легенду да пар који се на њему пољуби, остаје доживотно заједно. Уз то, изградио је монденску бању, која ни сад није ништа мање монденска, ( Карлове Вари ) и заиста велелепну катедралу Светога Вита, која је једна од обавезних окретница за стада туриста, ( какви смо и сами били), из целог света. Осим тога, Карло четврти, подигао је универзитет, и дворац Карлштејн.
Испод моста тече река Влтава. Узводно чиста, низводно страшно загађена.
Град је пун музеја. А има и једно својеврсно светилиште. Они га зову Музеј Мухе. Алфонс Муха је био сликар и Графичар, ал је пре свега био отац дизајна. Словенофил, заљубељен у Русе и до краја живота надао се постојано да ће се сви Словени ујединити под руском заставом. Уз то, наравно, био је чешки родољуб и највећа његова дела односе се на чешку историју.
Потпуно је променио начин на који људи виде паковање сапуна, парфема, колача, плакате који најављују позоришне преставе... ма све. Он је тако монуменатлна фигура, да место где су постављена његова дела, никако не може бити само музеј, него нешто далеко више. Уосталом, цео ужи центар града ишаран је сликама младих и једрих девојака, које је он лично сликао. Због њега је центар Прага, уједно и центар меке еротике.
Чеси не воле странце. А то је и разумљиво и за то постоји више разлога. Први разлог је тај што су били стално имеђу чекића ( Германа ) и наковња ( Угара). Кад су главне битке изгубили, научили су да своје освајаче дочекују полеђушке, да би избегли разарања. А да би сачували душу, идентитет и самопоштовање, украшавали су Праг до у детаље и потрудили су се да сваки Чех који је по било чему значајан добије улицу, трг, музеј, парк, булевар, или бар воштану фигуру. Цео Праг је зато музеј чешке културе, који се пажљиво негује и одржава. И заиста није чудо што је Праг одшколовао толико великих људи. Толико припадника оригиналне и природне светеске елите, а међу њима и многе Србе. Нити је чудо што је најбоља филмска школа на свету смештена баш у овај град, коме нису могли да доакају нити да му униште дух ни Германи ни Угари ни Совјети. Нису успели јер су Чеси развили механизме тихе одбране у духовном и мирне предаје у физичком смислу. Наравно уз презир. А и због тога што освајачима то није ни била намера. Све су преживели у осталом као и њихов јунак, добри војник Швејк. Други разлог због ког Чеси мрзе странце ( не све, на срећу), је поплава милона туриста који тумарају чистом и уредном градском калдрмом горе доле, са фотоапратима око врата и оједеним гузицама, зверајући у фасаде и дивећи се архитектури, коју ће свакако заборавити за неколико дана. У Центру Прага, чете туриста јуришају за водичима који носе заставице. Унезверени посетиоци у мањим и већим групама форсирају тргове и дијагонално и попреко. Армије у шареним кошуљама упадају у Цркве или се тискају испред ма какве виђеније зграде ( каквих је у Прагу сијасет) са камерама или фотоапратима. Улице су потпуно закрчене. Сви кафићи и кафанице су опседнути гостима који, пали с ногу од разгледања града, коначно успеју да нађу место да седну и одморе болне табане. Батаљони Енгеза нападју готово свако вече пивнице, а то је гадан призор. Њихов конзул сваке ноћи има десетине интервенција. И сви пију Старопрамен. Сви имућнији Чеси су избегли из центра Прага у предграђа или мања места која га окружују, јер нико не може да поднесе овакву инвазију свакодневно. У Праг су дошли Чеси из унутрашњости, а
богами и странци, с'коца и конопца, да се баве туризмом. Кад кажем да Чеси не воле странце, морам да додам да се то не односи на Србе. У Прагу и у Чешкој и Словачкој уопште, још је могуће отопити неко срце, кад кажете да сте Србин, у шта сам се лично уверио неколико пута.
Везе и симпатије међу нама су дугогодишње. Чеси никад нису заборавили како су српски тек ослобођени заробљеници учествовали у успостављању њихове државе 1918 године. Нити су заборавили колика су српска гробља у чешкој. А једно, у Јандриковцима је веће од Зејтинлика. Чеси су то српско гробље уређивали и одржавали све до 1938 године, док по наређењу Немачке, цео тај део Чешке, нису морали да дају Мађарима. Онда је све девастирано, а после 1945, никог и онако није било брига,јер су нашу државу тада водили наши непријатељи из првог светског рата. Нису Чеси заборавили да је Томаш Масарик, кад је био прогнан у времем рата, добио од српског Конзула пасош Краљевине Србије, што му је омогућило кретање и да избегне хапшење.
А с друге стране, по неки Србин зна да је Масарик бранио и одбранио од смртне казне 50 највиђенијих Срба у Загребу, кад су били оптужени за некакву велеиздају, а у ствари је њихова имовина неком запала за око. Да је Иричек писао историју Срба.
На сам Ускрс, били смо у Руској Цркви Ћирила и Методија, који су описменили Чехе, баш ко и нас.
У Прагу је систематско пљачкање туриста детаљно разрађено и добро организовано. И то је тако од пренатрпаних продавница са сувенирима, преко улазница за музеје, па до просјака, који просе четвороношке. Такси је тачно дупло скупљи него у Берлину или у Риму. Највештији мађионичари џепаре у удобним, али пренатрпаним шкодиним трамвајима. У колико се поглед спусти са фасада, у граду се могу видети оштри контрасти.
Праг свакако треба обићи и трудити се по сваку цену да се не буде туриста. Не треба зверати у фасаде, јер се могу видети и преко интернета. Чисто да би вас домаћини боље схватили и да би вам се један овакав град отворио. Бар ја то тако видим. Све слике сам направио ја.
