Цртице о лепоти

 Ниски облак

Ненад Ј.

Пре неки дан ме једна моја другарица,  Креша, у клубу у ком смо некад стасавали, подсетила кратко на некад популарног Карлоса Кастанеду. Наравно, o овом  мистиku из Перуа, писцу о сновима за старије адолесценткиње,  који је имао тренутак славе, и тренутак пада, након којих је стигао и до наших меридијана нема шта да се дода. Оно чега сам се одмах сетио и што сам хтео да споменем је армија девојака која је у градском превозу читала разне књиге, а  некако најчешће баш овог Карлоса у време кад сам ја био млад.. а то је било јако давно.  Ово се најчешће виђало на линијама које су водиле до приградских насеља. То је и логично, јер су те вожње трајале. Глупо би било да отвориш књигу, кад се возиш две станице... Таман почнеш да сричеш слова... и одмах мораш напоље.  Мени се чини да су књиге биле дебље, што је приградско насеље било даље од центра града.

Тај Карлос није био једини. Ту је често био и Хесе, и Пабло Коељо, ( овај бунџија из Рија их је нарочито збуњивао јер је писао пловећи на таласу ЛСД удара, који је зачињавао алкохолним испарењима).  Дакле, један Перуанац, један Бразилац  и један Шваба. Сви тројица мистичари и одлични писци. Идеални за цуре које траже одговоре. То што се оне нису обазирале на хиљаде одговора о које су свакодневно саплитале, сасвим је друга тема. Нити су се обазирале на то што је о окултном од њих знала више свака баба у Хомољу. Мада, у целој тој причи о фолиранту из Перуа, који је са тако магичног места, као што је Перу, препун лепоте, мириса, висина, лековитог биља и неправде, збрисао у Аризону, да тамо тражи лепоту, мирисе, висине, лековито биље, неправду и патњу. Његов јунак, Дон Хуан носи тиулу Брија, а он му теба Брујо. А ко што свако зна, Бријеви су били народни адвокати у северној Европи у средњем веку, који су ишли од села до села и делили правду. Људи знања, које су преносили с колена на колено. Нестали су из северне Европе око 1200 године. Збрисали су их Нормани и агресивно хришћанство. Права је мситерија, како је име титуле прешло толики пут , од северне Европе, до Мексика и преживело толике векове.

Дакле ова тројца су била три јахача ГСБа.

Постојао је некакв ред у свему томе. На пример, на линијама за Јајинце, читале су Кастанеду. У аутобисима за Борчу, Куеља, а у бусу за Падинску Скелу, Хесеа. Овде не би помињао Раковицу, где је хит био  КАКО СЕ КАЛИО ЧЕЛИК. То је ипак другачија литература, јер је психолошка архитектура девојака из Раковице, до некле другачија, него оних из Овче, на пример.

Девојке које су у аутобусима читале, ( кад се дочепају седишта, наравно и то оног до прозора )  су биле беспрекорно уредне, увек складно обучене са одећом упарених боја. Лепе. Недодрљиве. Ледене. Мирисале су лепо, на парфеме француских имена а румнске производње. Биле су наочит контраст у одосу на околину. Одударале су од домаћица са цегерима, радинка који иду у другу смену и нас који смо се враћали с пецања, носећи блато на чизмама, умор на раменима и увек мокре мередове. Одрази њихових беспрекорних и озбиљних лица, комично су се огледали у  увек штрокавим прозорорима аутобуса, који су по правилу били посути мувосеринама.  Контрасти су увек оку драги.

Ја сам прво мислио да оне хоће да нам покажу да знају да читају. После сам вероватао да у опште и не читају, него само зуре у странице. У то сам почео да верујем, кад сам једном добро покисао, па саму аутобусу цурео и капао на једну читатељку. Она ничим није показала да ја постојим и да су капи воде на отвореној књизи стварне. Уз то, за пола сата, није ни једном окренула лист. Само је зурила, а ја сам цурео на њу. Е а кад сам постао старији... онда сам схвато да су те књиге у аутобусима на приградским линијама у ствари биле штит. Бедем, који је требао да их заштити од осталих. Служиле су им као не изговорено НЕ. Биле су препорука, која каже: НЕ ОБРАЋАЈ МИ СЕ, и симбол разлике између њих и осталих.

Нема их више. Где су нестале матроне Икарбуса. Хладни стубови дизел сценографије.  Куд су се дели замишљени украси зглобних вампираца? Да ли су нашле шта су тражиле? Јесу ли стигле на задњу станицу. Да ли су их појеле окретнице. И најважније, како су у опште читале, кад седну на оно седиште изнад точка, које уме и пломбе у зубима да расклима, а камо ли неће слова да побрка?