ЦРТИЦЕ ЛЕПОТИ
Н. Јанићијевић
Готово никад не користим фотографије које нисам лично направио. Но, овај призор је тако разоружавајући, да једноставно нисам одолео.
Овде је потпуно небитно, да ли се ради о неком Архангелском призору рајског белог пашњака, или је у питању кутак леденог пакла што смрзава срце. Овде је битна само ова интригантна и дубока лепота. Целац. Тако моји сељаци зову нетакнути снег. Невин, светачки чист, у кога још нико није угазио и кога још нико није пртио. Само један поглед на тако неоскрнављен, анђеоки покров учини да поштен човек постане свестан своје набораности, несавршености и сваког трага који на њему остављју живот и време. Чедна белина замрзава мисли и урезује се дубоко у свест, па је у исто време и велика штета и велика срећа што овакви призори не могу дуго да трају, чак ни тамо где нема људи, јер ће савршену површину за који дан да ишарају трагови звериња. Леп као јунак међу кукавицама. Свечан и чист, целац је убедљиво чудо природе. Онолико чаробано привлачан, колико и краткотрајан. Кажу мудри, да оно што дуго траје и није права срећа. А Целац, ето, траје кратко. Као пољубац. Као уздах. Као чаролија тренутка. Колко бљесак страсти. Као кад се тајни љубавници сретну непланирано на мосту.
