Цртице о лепоти

Све дубоке и стварне лепоте света, личе једна на другу суштински, јер су дело истог аутора.

  Ненад Јанићијевић

  Тачно на пола пута између Атлантиде, која је нестала за увек, јужно и Хипербореје, која се губи у маглама северно, простире се полуострво Луштица, Јадрански Авалон, самоникли музеј на води.

  На обали мора, на самим стенама, које су без реда, у архаичној лепоти разбацане по обали, од увек столују групице камених кућа, ни на копну ни у води, које су постале домови тек у потоња времена.
Раније, од памтивека, биле камени магацини за вино, маслиново уље и пољопривредни алат. Припаделе су људима који живе у селима на брдима, а на море се спуштају само по потреби. У стара времена, на целој Луштици, људи су живели по брдима, склањајући своје кости од влаге, а своју чељад од сталних напада гусара из Улциња.
Тек у новије време, спусутили су се на море у своје магацине, које су градили њихови предци ко зна кад, у кратким срећним временима без рата и без потреса и у њима почињали да живе. Стварали су своје домове од њих, јер куће се граде, а дом се ствара.

 У једној таквој кући од камена, на врху степеница, на тераси, у хладу коју је правила лоза, седео је Ђура свакодневно. Ту је удисао своје дане, пливао у својим сећањима и солио своје ране непрекидно, несвесно али обилно.
Већ 15 година, ето, како је дошао са дуге пловидбе у заслужену пензију, међу своје укућане које није познавао. А његовој, пре времена остарелој жени, био је само младалачка успомена с којом није никако могла да повеже овог чудног и замишљеног старца. Сви су се померили у страну, да му направе место, али су на њега гладали као на странца, кога не познају и чија су писма са делеких мора, радије читали, него што су са њим разговарали. 

  Сви матерински мириси и дедовски звуци, били су му познати и у почетку им се радовао. Али није било јасног бродског поредка који је окоштао у њему и без кога више није умео да живи. Чудна је ствар, како ограничени простор бродске палубе, даје осећај простора и слободе кретања.
Са Маесталом, будио се из сетних мисли, па се са великом муком пео до Цркве Светог Луке, на брдо, да запали свећу и поприча са Свештеником, кога је необично ценио. Све више, како су године пролазиле.

У та времена, само су жене ловиле рибу, а мушкарци су били или морепловци или се бавили пољопривредом. Кад јара наступи, бежао је на терасе и на степеништа, као и сви.

Шум морских таласа није чуо, јер њега могу да чују само посетиоци са копна. Морским људима, фреквенција у којој шуми море, иста је као и фреквенција струјања њихове крви у артеријама. Ритам таласа, уједначен је са откуцајима њихових срца. Они су глуви за те звуке и несвесни су тог ритма, без кога и не би могли да живе, као што не могу да живе без откуцаја свога срца, који исто тако не чују, сем кад се силно узбуде.

Волео је своју одраслу децу, али без оног присног родитељског осећања, које му је из срца испало негде на Гибралтару. Поштовао је своју жену, која је уз велике муке сачувала ту децу и очувала кућу, али је се слабо сећао.

Своје велике и страствене љубави, оставио је по разним лукама широм света, да се спаруше и да изгубе зубе.

Лучке курве су га увек и свуда волеле, као што увек воле сваког ко обилно и без ценкања плаћа и ко се смеје гласно, као да риче. А тада је био млад. Опаљен сунцем, са снажнм рукама, које су биле оплетене жилама, као гујама.

Имао непозната знања, које нико није разумео и ником нису требала, од како се кући вратио. Умео је да види у плаветнилу океана, стазе китова и кад китова нема. Беле флеке које лопари остављају на стенама, за њега су биле руне, које је лако читао. Чуо је рибе под водом и тачно знао којом се брзином крећу и зашто, као што је чуо, седећи на тераси изнад мора, како се хоботнице веру по стењу у дубини.

Од како се вратио, био је слеп за лепоту која га је окруживала и ако је била стварна.

Седећи међу лимуновима и маслинама, призивао је сећања кроз слане трепавице. Вапио је тихо за беспоговорним поредком који постоји само на бродовима дуге пловидбе у ком се осећао као да је свечано обучен. Са дна морско-плавог ока, извлачио је ведрину кроз сећања која је ловио као зечеве, колико год је могао. Али ни тај зденац није био непресушан.
Једино кад изађе пред кућу, седне на стену да очисти рибу, па заврне ногавице и стави их у морски плићак, а јато малих ципола почне муњевито да се врзма око голих ногу отимајући се за мрвице, па рибице почни да га, у вртоглавој помами, ударају у листове, осећао је навалу радости. Затим приђу провидне ситне козице, па почну да га чупкају за длачице на цеваницама, што га је, опет, испуњавало заборављеном срећом.

После тога, брзо се и гадно напијао.

Смисао који је носио у обрвама, није имао коме да понуди, а његова искуства, овде су била непотребна и сувишна. Упорно је тражио сврху, која му се загубила негде између крме и прамца. Влагу накупљену у куковима, трпео је, без роптања као стални тихи бол, који се повећавао кад дува Југо, спусти се киша, а бујице замуте море уз обалу.

С вечери, седео је сам под фералом на мулу, око чијег су се светла окупљале стотине инсеката. Правио се да пеца, као што је глумио да разговара са људима, као што се претварао да живи. Био је морска птица, приземљена и рабијена о секе ( стене).
У наранџаста поподнева и црвене сумраке, кад се дневна јара гасила и кад су се морске птице враћале на починак, почео је полако да схвата обичај морепловаца и људи тог краја кад остаре, а који који се ту одавно зацарио. А обичај је код многих био, да мушкарац живи само док може да се стара сам о себи. Кад више не може, он, да не би оптерећивао снаје и кћери и да би сачувао достојанство, у уво стави капислу од динамита, која одлично ту легне, као да је за уво и прављена, а не за паљење динамтиских штапина, па је пикавцем упали. Ситан пуцањ прекида живот без много буке и без бола. Грех који се чини у име необичног поноса, био је ритуал који су многи морепловци тог краја пре и после њега починили не сумњајући да чине добро и не обазирући се на невоље које ће фамилија да има, како би убедила свештеника да их после таквог греха опоје и сахрани према обреду. У младости, осуђивао је тај грешни ритуал. Али му је сад бивао из године у годину све јаснији и ближи. Једном, када га је та малигна мисао посетила, кадио је њоме своју свест сваке ноћи.
У једно пролеће, 1930 године, 14 Априла, предвече, кад су облици почели да добијају неразговетан изглед, он је урадио исто то. У осами, на троношцу под лиандером, забио је капислу у уво и упалио је. Сачеко је да се погасе звукови и да остане само песма једног славуја, а и да Свештеник оде на пут у Хиландар. Нико није плакао. Сви су немушто разумели оно што не могу речима да објасне. Осетили су олакшање, због кога им је било непријатно.
Истог дана, истога часа, на другом крају Европе, слично је урадио песник и писац Мајаковски. Два потпуно различита човека, путника у истом правцу, са истим грехом на вечитој души. Да је песник знао, да је Ђура свакога дана могао да гледа са своје терасе, малено острвце, које се необично зове " Зановетни шкољиц", а које стоји на супотној страни од заласка сунца, тешко би био љубоморан, како због острвцета, тако и због његовог имена и убио би се раније.
Због тог малог острва, које уместо имена има бајалицу истргнуту из неке заборављене бајке, завидели би му сви песници, писци и уметници света, само да су знали да постоји и да је поглед на њега Ђурина свакодневица. Али Ђура за чаролију тог места и за интригантну лепоту која га окружује, није марио.

Н. Ј.

Пролог: 
Кад год се нађеш у прилици, синко, а ти увек запали две свеће. Једну за мртве, другу за живе. Јер, видиш, ни једнима ни другима, ова земља није лака. 

 Ненад Јанићијевић

   Колона се кретала уским кривудавим путем, уклештеним између залеђених брда, која ту стражаре равнодушно од памтивека. Стаза је била посута безбројним оштрим и замрзнутим каменчићима . А самоникла брда су била бела као радост и као безнађе, једва по негде прошарана по неком стеном која вири из снега. Свечана сценографија белог пакла, који смразава крв и мисли и од кога се губи воља. Дивља пасторала албанских беспућа, без добродошлице. Колико треба да буде врело срце путника, да би наставило да куца у овој смртоносној белини, нико није знао у напред.

  Већ одавно у Албанији, вукли су се без реда кроз ледену пустош. Неколико трећепозиваца ишло је напред, а два млада четника, којима су прсти, већ црни, вирели из опанака, на зачељу, покушавајући да глуме поредак. Између њих, клацкала су се коморџијска кола, чангрљајући металним казаном и посуђем, празним и одавно неуптребљеним, на којима се труцкало неколико најмлађе деце, а око њих, вукла се групица цивила, жена и деце. Пијаним корацима, набадале су мајке по путу, а уз њих, бауљала су деца. Смрзнута и гладна. Сви заједно, ишли су ћутке, без мисли, усредсређени само на селедећи корак. Свуда уз пут, наилазили су на смрзнуте војнике, жене, децу и по неки очерупани коњски леш, са кога су предходници огулили све што је било јестиво. Првих дана су плакали, ужасавали се и сажаљевали. Сад су већ отупели и тоциљали се стазом без освратња, заузети глађу, хладноћом и мукама које су имали сваким кораком. Деца су се већ пети дан хранила искључиво сушеним шљивама које је коморџија успео да одкупи за страшну цену, у последњем селу. За одрасле и војнике, није ни толико било. За децу су се сви, без поговора, одрекли свега. А и деца су могла да добију само по неколико спарушених, згњечених плодова на дан. Ноћили су где су стигли, палећи по неколико великих ватри поред пута, чије је пламенове ледени ветар разгонио на све стране. Хладноћа их је уједала, а смрзуте уши и прсти, болели их упорно, без попуштања, подсећајући их да су живи. Хладноћа и глад, страшни су непријатељи, поготово удружени. Ледени ветар их је шамарао тако упорно, да нико нигде није могао да задржи ни мало топлоте. Чак ни испод пазуха. Нико није причао ништа.

   Ћутали су, свесни да су још живи и да имају нешто мало више среће од оних које је тих дана зобао тифус у фуриозној жетви, дуж целог пута. Ишли су, а брда, гола шума на њима, ветар, ретке пахуље, снег и лед, мрзели су их дубоко и душмански. 

  Са брда груну пушка. Затим се просу плотун са обе стране на пут, па одмах још један. Врели крушуми запишташте кроз ледени ваздух и задобоваше по коморџијским колима. Један четник оста мртав на месту, а други се рањен баци да потражи заклон. Трећепозивици попадаше по путу, а иза њих зачу се врисак. Она тројица преживелих старих војника и тај рањени четник узвратише ватру унезверено и насумице. А онда је почело. 
Низ падине са обе стране пута, сурвали су се су се Арнаути, газећи преко лешева и непрекидно пуцајући. Четрдесет добро ухрањених, обучених нападача, наоружаних разнородно али богато, сјурили су се на кратку колону као рој бесних оса. Цео "Фис". Није их зауставило неколико погођених саплеменика. Брзо су завршили са преживелима. Најстарији трећепозивац, још увек жив, али погођен у лице, сетио се како су 1912 године, кад су у први мах прешли на Косово, сви у батаљону изули опанке, да не газе Свету српску земљу обувени, па како су је љубили и како је свако бајонетом исекао мали бусен и понео са собом. У оку, које се сузом испунило, титрао му је лик са белом ахмедијом на глави, који се брзо наднео над њим. Онда га је Албанац са жутим беоњачама и орловског носа докрајчио револвером, рутински, без страсти, као да се поздравља са неким. Рањени четник је сам себи пресудио, пре него што су стигли до њега. Жене, децу и цивле, који су још давали знаке живота, дотукли су кундацима као да требе гамад, па је отпочела пљачка. 
Но, у том, стиже низ пут група од двадесетак српских војника који су путовали заједно. Одмах се распоредише са обе стране пута, иза стења, па затрескаше и наше пушке. Албанци се наврат на нос повукоше, извлачећи мртве и рањене и мало плена, јер то више није само двадесетак српских војника, него чета српске пешадије. А то је сасвим другачији противник. Са зубима. 
Навикли су се тих дана да нападају брзо, пљачкају и још брже се повлаче, док не наиђе следећа група. А те пљачке им нису много помагале. После њих , остајали су једнако сиромашни, као што су и пре њих били били. Као затворска чорба. Свако богатство, напустило је те врлети, још од како се Источни Рим одатле повукао. 
Е, ту и тада, завршила је свој кратки живот, моја баба-тетка Анђелија, по сведочењу једног од пристиглих војника, нашег комшије, заједно са својом мајком, мојом прабабом, којој су мртвој стигли да одсеку и прст с бурмом. Била је осмогдишња девојчица, црнпураста, са веселим, немирним локнама и крупним очима, црним као бунар жеља. Ту и тада се прекинуло њено скакутаво детињство и све чему се икад надала. Завршила је утробе разнете куршумом, а локнаве главе под марамом, разбијене кундаком. Остала је не сахрањена, да нахрани зверове, јер се смрзнута, каменита земља није могла копати нити је за то било снаге. Није доживела да се задевојчи. Да изазивачки размахне плетеницама пред момцима. Није стигла да упише ни једну сентименталну и трапаву реченицу у девојачки споменар, поред сувог испресованог пољског цвећа. За њу није било драмтичних сутона и тајних сусрета, због којих се касније ноћима уздише. Није стигла до дрхтавих немира, очекивања и тајних писама, ни да јој се разбуктају жеље са дна срца. Није јој се дало да ми рађа стричеве и тетке, који би од мене направили бољег човека.

Ненад Јанићијевић

Цртице о Лепоти

Кад одеш на истину, питаће те Господ да му покажеш своје ране и ожиљке. Ако кажеш да их немаш, питаће:

 " Зар за целог свог живота ниси нашао ништа вредно због чега би се вредело борити"

ПРОЛОГ

 С времена на време, деси се да лепота и чаролија никну тамо где то нико не очекује и где мали људи сматрају да је немогуће да је буде. Као кад леп и здрав цвет никне између масних железничких прагова.  Кад се међу сналажљивцима и муљаторима појави искрен и поштен човек. Кад се међу урбаним себичњацима и малограђанима појави јунак. Деси се, да се леп и весео сунчев зрак пробије кроз неку рупу у унутрашњост свињца, па обасја буђаве дуваре од блата, те они постану филмична и мистериозна сцена, а не туга, штрока и јад. Онда очи свикле на сиво, просто не верују да је призор стваран. Тада уместо дивљења већину захвати узбуђење сасвим друге природе. Онда владају предрасуде и неверица и непознати страхови.  Од подсмеха, неприхватања, до отворене мржње. 

П.С

Ја сам о њој свашта слушао на задњим платформама аутобуса, где су нам становници радничких насеља демнострирали диктатуру пролетаријата свакодневно, гласно се смејући, пуштајући ветрове и причајући трагично глупе, али масне вицеве, тако да их сви чујемо.  Оговарале су је икебане од папилотни у пошти, на пијаци и у продавнциама. Коцкасте главе су се преко живих ограда домунђавале и цинично се хватале испод каиша кад о њој говоре.  А она није бирала и делила је редом. На олајавање је одговарала гласним смехом и презиром. Није обраћала пажњу, бар на изглед. А у ствари крварила је а да није ни знала. Била је као здрава и јака птица која залута у тесну собу пуну стакла, пa лети бесно док је  стакло рањава. А  она не престаје да лети и крвари из стотину рана а да тога није свесна, док не постане касно.

А приградска насеља имају судбину и карактер спаваоница и логора. Она су као апсане за слободњаке. Имају све оне тегобе и блатиште сваког људског насеља, а немају ништа да понуде за узврат. Ништа од оног што краси сва друга насеља. Нити имају слободу, ширину  и чедност наших села, ни једноставност сеоског живота. Али зато имају и сеоског глиба и штроке сеоских прчварница за брзу храну, а и простаклук сеоских ђилкоша. Нити имају онај специфичан дендијевски шарм, душу и лични печат наших мањих градића. Али у њима има, преко мере,  забијања носа  у туђе животе које је типично за мања места. Нити имају дарове које нуде велики градови у читавом спектру. Али у њима има и те како и отуђења и гужве великх градова, коју праве лоше  замишљене улице,  низови пекара, трафика, апотека, позамантерија, малих књижара ( без књига, само са свескама, оловкама, опремом), које су разбацене мимо сваке урбанистичке логике и укуса.  Зато је тамо лакше да се човек изгуби у сталној чежњи да се одсели и непрекидном осећају да је за нешто велико и важно закинут, јер је осуђен да одрасте на таквом месту. А опет, људи који тамо стасавају, а имају нешто личног штофа, морају много више елемената да уграђују у своје личности него они у граду, или ма где, како би опстали, па самим тим буду комплексније и слојевитије личности. Зато такви брже стигну, ма где кренули. Све једно да ли на горе, у светлост, или на доле, у таму. А низбрдо је увек било лакше, од како је света и века.

  Е онда сам је упознао једне вечери случајно, па сам открио да је паметна, шармантна и духовита. Била је лепа, стасита, сисата и у опште добро умешена са свих страна и на сваки начин. Дружили смо се целе зиме. Ја сам стално покушавао, а она ме је стално одбијала. Нежно, али одлучно.  Само смо се дружили.  Зевезечили се и смејали сатима, или напросто, разговарали. Пролетери и вуцибатине јој тад нису ни прилазили, јер је мене у то време пратила нека грозна репутација која је била претерана али делотворна. Нико нам није прилазио, а ми  смо у томе уживали. Шминкала се неупадљиво и по ваздан мирисала на лаванду коју је држала у плакарима. Мени на неки волшебан начин није сметало што је  била као сеоски бицикл, на коме су се сви провозали, осим мене.  У ствари, волео сам је онако како се воли сакато дете.

  Прође тако цела зима у нашим сусретима, што случајним, што договореним. Ојужи па почеше да капљу стреје и снег поче да се претвара у лапавицу, која се стезала с вечери.  Мене обори пролећна малаксалост и мрзовоља, а њу ухвати "светлоноша" под своје па паде у неко мутно пролећно лудило. Она је била пролећно дете и са отопљавањем, будила се из дремежа, па је цветала у стотину боја и била орна и насменјана са само неколико сати сна. Ја сам, с' друге стране, рођен у јесен, у време берићета, па сам само у јесени бивао  потпуно свој. А с пролећа, падао сам у слабост, безвољу и малаксалост. Препричавала је детаље својих авантура, неких стварних, а неких измишљених. Играла је неку чудну игру, чију кореографију ја нисам познавао и за чију сам музику био глув. А уз то, био сам млад. Водиле су ме час страсти,  час отрови литературе, час сујета, никла из дечачке несигурности и ничим подржани младалачки понос, а ум ми није био ни приближно гибак ни зрео. Говорила је експлицитно, а мени је свака реченица била справа за мучење, бар онолико колико ми је будила машту и колико сам у свакој уживао, али се она није обазирала. Онда сам решио да прекинем све то једне звездане  вечери, кад је ведрина пробудила хладноћу која је поново замрзла полу-отопљени снег и бљузгавицу, по којој смо се суљали и због које смо газили као да смо обукли тесне сукње.  Допратио сам је до зграде у којој је живела и чији је улаз личио на јазбину. Ту смо застали а она је наставнила да говори брзо, док јој је из плавих очију избијао дијаболични сјај, а из уста сипала бела пара на хладном ваздуху. Тада сам је прекинуо, и загрлио је нагло и скоро на силу, па сам јој рекао на уво да се више нећемо дружити. Она је занемела. Окренуо сам се на пети и несигурним корацима одгацао преко замрзнуте корице блата у  звонку и ледену ноћ. Иза мене, у потпуној тишини, могао сам да је наслутим залеђену на месту, раширених очију и полу отворених уста, без покрета и без гласа. Нисам се освртао и наставио сам да ходам док се нисам изгубио у архипелагу трафика и пекара, покушавајући да ходам свечано, као матадор, што је на клизавици изгледало комично и помпезно.  А у глави су ми се ројиле рогате и осветничке мисли, којих сам се  касније дуго стидео.

Никад је више нисам видео.

 За недељу дана, завршила је у установи Лаза Лазаревић.  Нисам сигуран да ли је икад одатле изашла, али ја нисам престао да се кајем до данас. Њу је сломио један топли заграљај, а мене до данас ломи грижа савести.

 

 

 

Н. Јанићијевић

Готово никад не користим  фотографије које нисам лично направио. Но, овај призор је тако разоружавајући, да једноставно нисам одолео.

  Овде је потпуно небитно, да ли се ради о неком Архангелском призору рајског белог пашњака, или је у питању  кутак леденог пакла што смрзава срце. Овде је битна само ова интригантна и дубока лепота. Целац. Тако моји сељаци зову нетакнути снег. Невин, светачки чист, у кога још нико није угазио и кога још нико није пртио. Само један поглед на тако неоскрнављен, анђеоки покров учини да поштен човек постане свестан своје набораности, несавршености и сваког трага који на њему остављју живот и време. Чедна белина замрзава мисли и урезује се дубоко у свест, па је у исто време и велика штета и велика срећа што овакви призори не могу дуго да трају, чак ни тамо где нема људи, јер ће савршену површину за који дан да ишарају трагови звериња.  Леп као јунак међу кукавицама. Свечан и чист, целац је убедљиво чудо природе. Онолико чаробано привлачан, колико и краткотрајан.  Кажу мудри, да оно што дуго траје и није права срећа. А Целац, ето, траје кратко. Као пољубац. Као уздах. Као чаролија тренутка. Колко  бљесак страсти. Као кад се тајни љубавници сретну непланирано на мосту.

 

 Ненад Јанићијевић 

 

Питам се , зашто ми не би снимили филм о одбрани Београда, 1915 године, ( нашој српској Масади). Поготово узимајући у обзир да је Живоин Павловић већ написао роман " Они више не постоје", који лако може да послужи као кроки сценарија. Или на пример о битци код Чокешине, ( нашим српским Термопилима). Или на пример о боју на Мишару, ( нашем Ватерлоу). Или на пример ослобађању Београда 1806 године, ( нашем Севастопољу). Или на пример о битци на Равњу, ( нашем Аламу). Или о било којем од стотина спектакала храброст, жртве за општу ствар и дубоког осећања заједништва, којима је наша историја пребогата. Да ли је Колубарска битка заиста тако не занимљива? Да ли у опште има ишта филмичније од, на пример, хероизма који су показале жене и лекари Ваљевске болнице? Има ли ишта драматичније од поновног враћања наших војника, сељака у Мачву 1915 године и призора које су тамо затекли? Да ли је драмтуршки интересантна трагедија наших најбољих синова на Виду и Крфу или кроз голготу смрзнуте Албаније. Шта би то могло бити драмскије од грча који су осећали Васојевићи и Цуце, кад је Стјепан Саркотић по први пут срушио Његошев маузолеј на Ловћену, па за то добио титулу ... Стјепан од Ловћена од своје царевине? Има ли ишта интересантније од тихе српске завере, коју су спровели Михиз и Мира Траиловић, дајући кодно име новом позришту, Атеље 212, а да се нико не досети да је прогнани Краљ Петар II Карађорђевић провео ( пададкосално ) најлепше године свог живота у лондонском хотелу управо у апартману са бројем 212, за шта су могли бити сурово кажњени за титиног вакта? Зар није логично да овом народу буде занимљива прича о опсади Жиче од стране Кумена, или одбрани Хиландара на челу са монахом Данилом, од Каталена, професионалних разбојника? Какву фризуру треба да има министар културе да би се остварио било који од ових пројеката? У ствари, какву кошуљу треба да носи било који министар културе Србије, да би се ми мало бавили собом, јер материјала имамо? Дакле, да се бавимо собом а не да министарство културе плаћа пројекте, који су пре свега субверзија и саботажа и која имају за циљ да српско лице лажима и фантазијом наруже, па да га тако наруженог прикажу свету, који ће то свакако наградити у светлу демонизације Срба ан женерал, која траје у овом другом таласу већ 25 година. И пре их је било, ал је ова најдужа, јер је медијска моћ порасла.

 

 

 Ненад Јанићијевић

Ако хоћеш да те жена воли женски, мораш с њом поступати мушки.
Ту мудрост рекао ми је мој деда, ( овај са слике), клепајући косу на трави по којој је претходно простро свој гуњ, да на њега постранце легне па да обави тај посо, кад сам имао око 16 година. Он је тако обузет својим редовним послом сипао рецепте за живот у моју главу.  Ја сам га слушао седећи поред њега, док су ми ноге тужно вирле из окраћалих панталона и чије су ми ногавице досезале једва до пола цеваница и ништа под милим Богом нисам разумео. Ал сам слушао и памтио. Коса се клепа да би јој се на танком сечиву исправила ивица, како би могла касније да се наоштри брусом. Тај посо се ради посебним малим чекићем оштрих ивица, док се с дуге стране у земљу забада мали наковањ, који има два специфична шпица. Е тако лежећи на боку, на свом гуњу у ливади и клеапајући косу, мој деда ми је редовно изговарао мудрости и савете које у то време по правилу нисам разумевао. Једна од њих, била је и ова о женама. Ја је нисам разумео, ал сам ћутао јер је такав код нас био ред. Тај ред је био тако укорењен да су мој стриц и мој отац само ћутали кад би мој деда, кад год чује на радију или телевизији Маршала Тита, говорио наглас: ,, Овај шваба ће нас Србе упропастити*. Само су гледали да неко са стране не чује и ћутали. Тако једноставна, мистична и препотопска мисао о односу жена и мушкараца у себи је крила читав један свет и логичну мудрост цивилизације, која је баш пре тога нестала, а ја је нисам затеко. Изгубили смо је негде на путу од јунака до егзекјутив менаџера. Тек много година касније, схватио сам ове речи, чије би даље образлагање банализовало суштину и тежину која испод ње стоји. Она долази из времена које било далеко теже него данашње. Можда чак пре отоманске инвазије, из царске и витешке Србије. Ко би га знао. А тиче се одлучности, сигурности и заштите од свега и свачега. Јасног става, доношења одлука и нежности на једини прави начин. И добро ми је реко. Ко хоће да га жена воли женски, мора да поступа мушки. Ни мање ни више. Кратко и без дилема. Без простора за наклапања. Без обзира што се то не уклапа у овај унисекс концепт који нам намећу, јер смо своје концепте заборавили. Да их нисмо погубили нико нам ништа не би ни наметао, јер би то било немогуће. А запад је прагматичан. Не упушта се у немогуће послове. Много година касније, рекао ми је пред једно путовање: * Синко, ти путујеш за неки дан у Париз?  Е па добро. Причали су ми ови наши што су тамо заглавили лечење од рањавања 1918 године о Паризу. Слушај синко. Нађи тамо Православну Цркву. Знам да има сигурно. И запали свеће и за живе и за мртве, јер ни једнима ни другима та земља тамо није лака* . Такав је био и такав је отпутовао. 

Ненад Јанићијевић

Ниски облак

 Пре неки дан, гледао сам оперу Господина Светислава  Божића, "Меланхолични снови Грофа Саве Владисавића". Хипнотисан фантастичном музикалношћу, одушевљен тематиком, одличном режијом и ганут либретом, изашао сам детиње отворених уста и раширених очију . Необично путовање кроз време пуно савим недвосмислених и нама разговетних порука, које су дате у форми текстова које изговара неколико маркантних Срба из прошлости . Ово дело ( у поплави недела ), направио је наш композитор за нас. Нашa oпeра, која у исто време има космополитску и униврезалну тежину. Представа држи пажњу све време и има емотивни набој, као повратак кући после дугог одсуства и много лутања. Требало би да га виде наши студенти, а поготово наши гимназијалци. Они који су таман стекли мало вере у себе, а још нису изгубили веру у све друге. Заправо, треба да га види што више људи.  У овом предратном времену, постављање ове представе је једна наша културна победа у океану пораза сваке сорте. Победа елеганције, смисла и оригиналности, која нам је дуго недостајала.  Драгоцено и лековито дело, за које се надам да ће бити стално приказивано у Народном Позоришту, јер то заслужује на много начина. У осталом, позориште и јесте народно, како му име каже, а ова опера је и прављена за овај народ. Обрадовала му се и пубилка а и извођачи.  Било би добро, кад би медији који оперишу у Србији, ( а на жалост нису српски, осим Риболова и Калибра), обратили више пажње на ову оперу,  јер је вредност овог дела далеко изнад тржишне. Опера је ту, сад је само треба осветлити рефлекторима. А како се истина и лепота боре саме за себе, она ће бити неосетљива на сплетке, жаоке и игнорисање увек будних грађана, некадашњих махача плавом возу , а данашњих чувара бесмисла у српском друштву и култури.  Свака наша победа, помера нас корак ближе поновном  развијању наших застава и нашем оздрављењу.

 

Уз Мораву па кроз Бохемију, аутопутем који је задњих 100 километара прилично грбав, стигосмо у Праг неких стотинак километара од Српских Буђевица. Град који никад није рушен и у који нас је довела жеља мојих укућана. Праг је отмен град. Ал на органиски и народски начин. Природно отмен, за разлику од неких других европских градова у којима је сјај резервисан за вишу класу становништва или посетиоце дубљег џепа. У Прагу свако може да буде Господин. Чак бих рекао да се то се од сваког и очекује. Он је тачно онолико народскији и природнији од великих европских градова, колико је источније од њих. Топлији од других, онолико колико је словенскији. О лепоти прашке архитектуре већ је и онако довољно речено. Осим што није рушен, град је и бржљиво негован. Свуда се могу видети симболи дубоке побожности разних владара Бохемије, Шлезије и Моравске. На све стране су фигуре црквених поглавара. Са сваког ћошка смеше вам се херувими, свеци са металним ореолима, високи свештеници у позлаћеним одорама, Богородица и Апостоли сви до једног. Карло IV Луксембуршки ( Вацслав) посебно га је уредио и обогатио чувеним мостом. На њему су у фигурама престављене етапе голготе. Те фигуре су додате на тај мост тек 1700 године, а име Карлов мост, добио је тек 1870 године. Пре тога се звао прашки, или камени мост. То за призоре голготе, заправо се поклапа са епидемијом бубонске куге. После ње, људи на западу су тежиште у свом веровању бацили на муке Христове и отворили шаку кад се крсте, да би скренули пажњу на христове ране. Ведри становници Прага, којима су призори голготе мрачни, смислили су легенду да пар који се на њему пољуби, остаје доживотно заједно. Уз то, изградио је монденску бању, која ни сад није ништа мање монденска, ( Карлове Вари ) и заиста велелепну катедралу Светога Вита, која је једна од обавезних окретница за стада туриста, ( какви смо и сами били), из целог света. Осим тога, Карло четврти, подигао је универзитет, и дворац Карлштејн.
Испод моста тече река Влтава. Узводно чиста, низводно страшно загађена.
Град је пун музеја. А има и једно својеврсно светилиште. Они га зову Музеј Мухе. Алфонс Муха је био сликар и Графичар, ал је пре свега био отац дизајна. Словенофил, заљубељен у Русе и до краја живота надао се постојано да ће се сви Словени ујединити под руском заставом. Уз то, наравно, био је чешки родољуб и највећа његова дела односе се на чешку историју. 
Потпуно је променио начин на који људи виде паковање сапуна, парфема, колача, плакате који најављују позоришне преставе... ма све. Он је тако монуменатлна фигура, да место где су постављена његова дела, никако не може бити само музеј, него нешто далеко више. Уосталом, цео ужи центар града ишаран је сликама младих и једрих девојака, које је он лично сликао. Због њега је центар Прага, уједно и центар меке еротике. 
Чеси не воле странце. А то је и разумљиво и за то постоји више разлога. Први разлог је тај што су били стално имеђу чекића ( Германа ) и наковња ( Угара). Кад су главне битке изгубили, научили су да своје освајаче дочекују полеђушке, да би избегли разарања. А да би сачували душу, идентитет и самопоштовање, украшавали су Праг до у детаље и потрудили су се да сваки Чех који је по било чему значајан добије улицу, трг, музеј, парк, булевар, или бар воштану фигуру. Цео Праг је зато музеј чешке културе, који се пажљиво негује и одржава. И заиста није чудо што је Праг одшколовао толико великих људи. Толико припадника оригиналне и природне светеске елите, а међу њима и многе Србе. Нити је чудо што је најбоља филмска школа на свету смештена баш у овај град, коме нису могли да доакају нити да му униште дух ни Германи ни Угари ни Совјети. Нису успели јер су Чеси развили механизме тихе одбране у духовном и мирне предаје у физичком смислу. Наравно уз презир. А и због тога што освајачима то није ни била намера. Све су преживели у осталом као и њихов јунак, добри војник Швејк. Други разлог због ког Чеси мрзе странце ( не све, на срећу), је поплава милона туриста који тумарају чистом и уредном градском калдрмом горе доле, са фотоапратима око врата и оједеним гузицама, зверајући у фасаде и дивећи се архитектури, коју ће свакако заборавити за неколико дана. У Центру Прага, чете туриста јуришају за водичима који носе заставице. Унезверени посетиоци у мањим и већим групама форсирају тргове и дијагонално и попреко. Армије у шареним кошуљама упадају у Цркве или се тискају испред ма какве виђеније зграде ( каквих је у Прагу сијасет) са камерама или фотоапратима. Улице су потпуно закрчене. Сви кафићи и кафанице су опседнути гостима који, пали с ногу од разгледања града, коначно успеју да нађу место да седну и одморе болне табане. Батаљони Енгеза нападју готово свако вече пивнице, а то је гадан призор. Њихов конзул сваке ноћи има десетине интервенција. И сви пију Старопрамен. Сви имућнији Чеси су избегли из центра Прага у предграђа или мања места која га окружују, јер нико не може да поднесе овакву инвазију свакодневно. У Праг су дошли Чеси из унутрашњости, а
богами и странци, с'коца и конопца, да се баве туризмом. Кад кажем да Чеси не воле странце, морам да додам да се то не односи на Србе. У Прагу и у Чешкој и Словачкој уопште, још је могуће отопити неко срце, кад кажете да сте Србин, у шта сам се лично уверио неколико пута. 
Везе и симпатије међу нама су дугогодишње. Чеси никад нису заборавили како су српски тек ослобођени заробљеници учествовали у успостављању њихове државе 1918 године. Нити су заборавили колика су српска гробља у чешкој. А једно, у Јандриковцима је веће од Зејтинлика. Чеси су то српско гробље уређивали и одржавали све до 1938 године, док по наређењу Немачке, цео тај део Чешке, нису морали да дају Мађарима. Онда је све девастирано, а после 1945, никог и онако није било брига,јер су нашу државу тада водили наши непријатељи из првог светског рата. Нису Чеси заборавили да је Томаш Масарик, кад је био прогнан у времем рата, добио од српског Конзула пасош Краљевине Србије, што му је омогућило кретање и да избегне хапшење. 
А с друге стране, по неки Србин зна да је Масарик бранио и одбранио од смртне казне 50 највиђенијих Срба у Загребу, кад су били оптужени за некакву велеиздају, а у ствари је њихова имовина неком запала за око. Да је Иричек писао историју Срба. 
На сам Ускрс, били смо у Руској Цркви Ћирила и Методија, који су описменили Чехе, баш ко и нас. 
У Прагу је систематско пљачкање туриста детаљно разрађено и добро организовано. И то је тако од пренатрпаних продавница са сувенирима, преко улазница за музеје, па до просјака, који просе четвороношке. Такси је тачно дупло скупљи него у Берлину или у Риму. Највештији мађионичари џепаре у удобним, али пренатрпаним шкодиним трамвајима. У колико се поглед спусти са фасада, у граду се могу видети оштри контрасти. 
Праг свакако треба обићи и трудити се по сваку цену да се не буде туриста. Не треба зверати у фасаде, јер се могу видети и преко интернета. Чисто да би вас домаћини боље схватили и да би вам се један овакав град отворио. Бар ја то тако видим. Све слике сам направио ја. 

 

           

Мој најстарији син Димитрије је ушао у пубертет. 
У ствари, некако се само у пубертет стровалио изненада. Има 13 година и моје је висине. Прерасо је своју генерацију, а то је за тако благе природе, ко што је његова само знак да ће имати проблеме и да ће се теже уклапати. Још кад се у обзир узме да не зна да игра фудбал, а воли да чита књиге, сасвим је извесно да има да буде неприхваћен и да ће га вршњаци шиканирати, овако или онако. Надам се само да ће га горостаснa фигура спасити бар физичког малтретирања. А на ово друго мора да навикне. То ће и онако да га одреди. Надам се у добром правцу. 
Но колко видим, то специфично стање, пубертет, почиње бесмисленим шалама и тривијалним алузијама, смејуљењем. А колко се сећам, има свој крешендо се Превером, Мајаковским. па се завршава са Прустом, Селинџером, Булгаковим и Курциом Малапартеом. Нисам сигуран какве везе имају песници и писци  са хормонима, ал је сасвим лако доказиво да имају. Наоружан стрпљењем, одгооварам на безбројна питања свакодневно. 
Па му кажем : 
Пусти ти синко осећања. И мачке их имају. Гледај ти савест и карактер. Осећања ће и онако да те затрпавају цео живот. То је нама у крви. Од тога и  онако не можеш да побегнеш.
А видим да ове моје мудре речи зује око његове шишане главе одлазе у зидове узалудно. 
Није важно.
И онако га лажем. А лажем га глупо и родитељски. Чисто да, ако могу икако, спречим да га једног дана Татјанино писмо Оњегину гане предубоко. А хоће. Од тога му нема спаса. Моја је крвна група. 
Он ме гледа бело, па онда покушава да преформулише питање ко свако интелигентан дечко од 13 година. Но ја брзо мењам тему да побегнем за сад с клизавог терена. 
Он још увек не може глави да нађе место, а моју главу да нађе неко на путу, не би знао од чега је. У кафани смо чудан и егзотичан пар. А седнемо по некад.... кад ме он позове.

 

Пре тачно 200 година, Руска војска је са Александром I на челу ушла у Париз, да покаже Европи да се у њихову земљу не може тек тако упадати. За разлику од фрацуских војника, који су страховито опљачкали Москву и благо изнели на 200 кола. Александар I, забарнио је пљачку Париза. И не само то. Забранио је пoнижавање Париза на било који начин. Једна од првих официра који је ушао у Париз, био је Србин, Ђорђе Арсенијевић, рођен у Вршцу. Он је, као руски официр, заробио француску Националну гарду, и ако је био рањен. Он је иначе, дао велики допринос ширењу руске Иперије на Кавказ. Слике козака су преплавиле Париз и постале тренутна мода. Једина штета коју је Париз имао од овог  боравка Руса у њему, је та, што су Козаци попецали све шаране  у вештачким језерима. Они су иначе свој табор направили у градском парк на Јелисејским пољима. Били су атракција за Парижанке, које су долазиле сваког дана да гледају кaко Козаци купају своје коње у Сени. Иза Руса, у Паризу се одомаћио назив БИСТРО, који је и данас у употреби и односи се на мале кафетерије.

 

 

Партизани, Скојевци, брдско-планински ослободиоци Врачара и Дедиња, курири и партизанке, митраљесци, бомбаши, појединци у цокулама цивилне заштите, децо палих бораца, пионири и пионирке, учесници прославе у Кумровцу 2007, полазници партијске школе, победници на републичком такмичењу "Титовим стазама револуције", пролетери, радници & сељаци & поштена интелигенцијо, и то особито поштена интелигенцијо, наставници одбране и заштите, војна и цивилна лица на раду у ЈНА, војни пензионери, корисници услуга "војно стамбеног" са козама у кади, народна милицијо, удбаши, дебелгузи официри, командири бригада и корпуса, безбедњаци, сарадници Службе, милицијске кураве, добитници седмојулске награде, чувари и жбири пред дверима цркви и америчке читаонице, поражене као и победничке снаге са 8. седнице, шездесетосмаши, антифашистичка омладино, уплакане бабе и деде под олињалим пионирским титовкама, мрзитељи  десетерца, анархисти којима је мрска само српска држава, становници војних насеља и официрских блокова на Новом Београду, посетиоци војних одмаралишта, ударници и бригадири, петоструки учесници омладинских радних акција, службеници конзулата СФРЈ, подрумаши, носиоци црнине од 4. маја 1980, учесници Ранковићеве пратње 1983, љубитељи лика и дела друга Крцуна, творци магистарских радова на тему мисли друга Кардеља, качкеташи, пуцачи на младост Београда, Голооточани и Пажани, Бољшевици, Мењшевици, "анархо-либерали"  од 1971, цинични српбофоби, еуро'-фанатици, германофили, сви они који су мрзели Европу, а сад је обожавају јер им се Европа приближила, од како је постала велика Немачка, пријатељи Јованке Будисављевић, омладинци и омладинке, авангардо радничке класе, теоретичари покрета, сви што су некад имали слику друга Тита или друга Слоба, сиви мантилаши и кожни капуташи, Машинке и Стаљинке, Иљичи-Карлоси и ини терористи, Троцкисти, Маоисти, самоуправљачи, учитељи који уче да се Тито воли више од тате и маме, председавајући збора радних људи, председници кућних савета, делегати у месној заједници, Кркоте и Чабаркапе на раду у структурама безбедности, аташеи за штампу у Џакарти и Пном Пену, СУБНОР-овци, радни људи и грађани, посетиоци Музеја Револуције, убице по пасјим гробљима, стрељачи српских учитеља и попова, штафеташи,  дебели другови из комитета, педесетогодишњи председници омладинских организација, виши секретари и млађи референти при ССРНЈ и СИВ-у, Ђиласи, шпански борци, седмојулци, станари у туђим кућама, Козоморе, Убипарипи, борци против великосрпске хегемоније, православни Хрвати, грађани свијета, аутошовинисти,  сви ви који једете по седам кашичица панаије и кажете "баш је фино", радници Сигуримија и КОС-а, преобучене усташе и домобрани, комесари, бркати ноћни чувари амбасада, оснивачи ЈУЛ-а у Шапцу и Руми, децо партијских секретара, народни хероји, АФЖ, активисти, прегаоци, тринаестојулци, радници савезног секретаријата за унутрашње послове, такође и за спољашње послове, чланови савета Федерације, сви који користите термин грађанин , да сакријете идентитет кога се стидите, шефови кабинета друга Шпиљка, другови и другарице, мондијалисти, грађани, свесни грађани, либерали, ложачи паркета, децо председника синдиката, чланови радничке контроле, организатори кружока, фабричко обезбеђење, задругари, колхозници, совхозници, предратни комунисти, банијска колоно, , дрнишки таљигаши, кордунашки ослободиоци Шумадије, чланови амричких НВО, професионални ЛГБТ, који примају плату због сексуалне оријентације, чланови форума за културну деконтаминацију,  грађани по сваку цену, особље са Галеба, Дедијери, борачке породице из 6 Каплара, ревидирци и рехабилитовани, социјалисти са људским ликом, строги бивши официри ЈНА који нису дали живот за Југославију, комунистички доушници и џелати претворени у борце за људска права, слушаоци Титиног говора у Сплиту '63,  интернационалисти, удбашки џелати, организатори првомајских уранака, аутошовинисти, Стевани Мирковићи, стипендисти ЈУЛ-а, чувари ватре и чувари револуције, антифашисти који немају против кога да се боре, јер фашиста нема, ПРАКСИС-овци, Делте и Карићи, говорници од 24. децембра 1996, махачи плавоме возу, комунистичке судије, истражне судије зване Рашо или Неђо, југоносталгичари, борци, пензионери који плачу кад се сете Тита, доскорашњи пријатељи а садашњи непријатељи Мирјане Марковић, потомство 6. личке пролетерске бригаде, војни аташеи, сви посетиоци концерта Терезе Кесовије, сви ондашњи чланови ГСС, псеудо-урбани солитерски џибери, новобеоградски несрби, љубитељи институција система, пијанци око плота, бркати десетари, будни грађани, цокулаши, полазници школе РО у Билећи, резервни мајори, инспектори, повереници, доушници, тастери, позорници, ревносне комшије, носиоци споменице, питомци милицијске академије, дипломци шестомесечних курсева безбедности, као и тромесечних курсева одбране и заштите, европејски помодари, левичарски помодари, којима не смета туђа десница, само српска, југослвени српског порекла, а хрватске провинијенције, професори марксизма, секретари партијских организација, ЗУР-овци, предлагачи амандмана, идејни радници, сви који једете туђим сребрним есцајгом и сви којима је у иностранству неко раздрагано рекао "Тито?"...

Готово је. Прошло је ваше.

Можете само штету да направите, ал да опстанете не можете. За сад смо само име повратили, ал и друго ћемо повратити.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

 Globalizacija je predstavljena kao opsta standardizacija svih ekonomskih, politickih, socijalnih i etickih prililka u opšte u  ljudskom društvu na svim meridijanima. Takva slika se stvara namerno i sistematski, kako bi globalizacija bila lakse primljena i od strane pseudo- intelektualnih krugova. Ciljevi globalizacije su naizgled pozitivni i tiču se uštede resursa planete zemlje, pojeftinjenja proizvodnje, standardizacije politickih korektnosti, usaglasavanje potreba, zelja i unisono resavanje problema.

Golobalizacija je osmišljena kao sredstvo lakše kontrole i promene vlasništva kapitala, koja ce imati za cilj smanjenje brojnosti srednje klase i posebno ubijanje svake individualnosti ( opet, radi lakse kontrole ) i ukrupnjavanje kapitala, apsolutnu vladavinu takozvanih multinacionalnih kompanija i na kraju, kontrolu nad samim zivotom, koju će sprovesti krupni bankarski esnaf i specijalizovane komapanije, stvorene za tu svrhu, kao što je na prmer Monsanto.

Globalizacija je zapravo jos jedna mracna utopija, poput komunizma, liberalizma, naciional-socijalizma,  koja će potonuti sama od sebe, zajedno sa takozvanim zapadnim sistemom, koji je vec u propadanju... Ali ne zato sto je zapadno drustvo nesposobno da se odrzi, vec zato sto je bezuslovno prihvatilo samo jedan od ponudjenih modela, koji je došao sa one strane okeana, bez provere i bez ikakvog preispitivanja varijabila.  Doduse, ne bez pritiska. Zapad ce, usled svoje vitalnosti da uspostavi novi sistem i nova pravila, ali će margine da izgore. A margine, to su obodne države, koje su prihvatile paradigmu globalizma u obliku tranzicije.

Projekat globalizacije ce neizostavno propasti, nestati i urusiti se , al ne pre nego sto unesreći milione.

  Dobrobiti od globalizacije po čovečanstvo počinju i završavaju se sa punjačima za mobilne telefone.

 

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

Ја ћу једног дана да одем и купим неколико стотина бомбоњера са  кич сликама. Неколико десетина ликера, британских и француских имена а молдавске или БиХ производње. Неколико килограма ситног пољског цвећа, повезаног у хистеричне букете. Све то ћу да натоварим у приколицу. А затим ћу кренути у посете свим оним женама које су ме одбиле у прошлости. Оне су биле инспирација за најлепше мисли које сам сковао у животу и најлепше гестове које сам направио. Оне су заслужне за многе храбра и луда ( и глупа, наравно ) дела које никад не би направио да није било њих. Нити би тако маестрално правио будалу од себе, на задовољство свих, па и сопствено. Оне су биле генератори топлих осећања и свакодневног жоглирања. У осталом, тако сам и постао мајстор маргиналних вештина. Оне су умеле да ме одувају, а ја сам умео да потонем господски с цилиндром.

Но, ја их нећу обилазити због тога. Поћи ћу да им се захвалим што су ме одбиле и тиме омогућиле да се пре једно 14 година оженим баш мојом женом с којом јесам. То им је, свима заједно највеће достигнуће.  То ни једна друга армија не би постигла. Само армија жена које су ме одбиле. За то имају моју доживотну захвалност. Зато бомбоњере, ликери и шарено пољско цвеће.

 

О онима које ме нису одбиле, ал се ипак све добро завршило, написаћу нешто у својој  еротској  збирци ЧВАРЦИ  У КАРАНТИНУ. 

О најбољим кафама на свету 4

 

Ниски облак

Ненад Ј.               

 

 

Густо је мешавина искључиво органик АРАБИКА кафа из Етиопије. Само најбоље кафе, као што су Сидамо и Јиргачеф учествују у овом пажљиво избалансираном бленду.

Овај микс је смишљен тако да је идеалан за јахтинг, голф и поло клубове као и за хотеле са високом и важном клијетелом.

Црна као абонос, свевремена као баобаб. Јака, темељна са аромом која дуго остаје у устима.

Одлично се слаже са намештајем од трешњевог дрвета, хромираним детаљима, мирисом обале. Може се пити без ичега, или уз било који квалитетнији алкохол, слаткише, колаче.

Пије се десном руком, док је лева ослоњена на сто од тиковине, или од ружиног дрвета.

Она је тајни еликсир који морске  сирене носе у коси.

У свакој шољици ове кафе има по мало гусарске пустоловине, разбојништва лучиких галебова.

Густо је лака морска пена на прамцу јахте. Оно што разбија монотонију  бескрајног пучинског плаветнила.

Њену арому карипске лепотице носе око струка.

У танкој еластичној пени ове кафе, борави зов далеких путовања, мирис пустоловине и мир бонаце.

Она има стила, као јахта усидрена у Монаку, искуства као морнарска капа и племенитост, као тркачки коњ из Дубаија.

Густо кафа је давно потонула амфора коју су поново пронашли.

ОНА ЈЕ БЛАДА О СИЊЕМ МОРУ.

 Ова кафа је понуђена у Београду, али кафеџије нису биле заинтересоване.

 О НАЈБОЉИМ КАФАМА НА СВЕТУ 3  

      

Ниски облак

Ненад Ј.

Хараре је мрачна историја Африке. Она је црни ужас из најдубљег и најмрачнијег окна рудника дијаманата и тамна елеганција витких и дугоногих  афричких принцеза.

Њена чистоћа је легнедaрана, a  снага ароме је шокантна.

Када попијете шољицу ове кафе, пробуђени сте за увек. Лаке шетње се претварају у патроле. Трчкарање у јуриш, а ћаскање у јасну и беспроговрну команду.  Одједном , више не расправљате. Само слушате и доносите пресуде.

После Храре кафе, особе супротног пола истог часа почињу да гледају на вас као на судбинску неминовност.

У шареној танкој пени Хараре кафе, ређају се племенске амајлије, бајалице и намрштени тотеми.

Она је јецај робова и скупо плаћена слобода. Радост обиља после кише, али и сећање на жуљеве од окова.

Слаже се уз дуго копље, кожну обућу и оружје моћног калибра.

Туарези увек носе зрно ове кафе у турбанима ради урока и због терања пустињских духова.

Пије се левом руком, на опрезу, док је десна спуштена на дршку оружја. Хладног, наравно, да хладније не може бити.

Хараре кафа је стотинама година била омиљен напитак свирепих арапских трговаца робљем.

Црна као душманска мисао, незаборавна кaо фрактура кичме. Кратка и дефинитивна.

Хараре је врела претња што се лепи на непце.

Мемелуци су је ритуално испијали пре битке. Веровали су да ће им донети победу над непријатељем, а ако не , оно бар брзу и часну смрт.

Нападачки занос и напетост. Адреналин и концентрација. Лепота и ужас нигде нису тако спојене као у крупним и мрачним зрнима ове кафе.

Попијте шољицу ове кафе, ако смете.

Ова кафа је понуђена у Србији, али кафеџије нису биле заитересоване.