Мелахнолични снови Грофа Саве Владисавића
Ненад Јанићијевић
Ниски облак
Пре неки дан, гледао сам оперу Господина Светислава Божића, "Меланхолични снови Грофа Саве Владисавића". Хипнотисан фантастичном музикалношћу, одушевљен тематиком, одличном режијом и ганут либретом, изашао сам детиње отворених уста и раширених очију . Необично путовање кроз време пуно савим недвосмислених и нама разговетних порука, које су дате у форми текстова које изговара неколико маркантних Срба из прошлости . Ово дело ( у поплави недела ), направио је наш композитор за нас. Нашa oпeра, која у исто време има космополитску и униврезалну тежину. Представа држи пажњу све време и има емотивни набој, као повратак кући после дугог одсуства и много лутања. Требало би да га виде наши студенти, а поготово наши гимназијалци. Они који су таман стекли мало вере у себе, а још нису изгубили веру у све друге. Заправо, треба да га види што више људи. У овом предратном времену, постављање ове представе је једна наша културна победа у океану пораза сваке сорте. Победа елеганције, смисла и оригиналности, која нам је дуго недостајала. Драгоцено и лековито дело, за које се надам да ће бити стално приказивано у Народном Позоришту, јер то заслужује на много начина. У осталом, позориште и јесте народно, како му име каже, а ова опера је и прављена за овај народ. Обрадовала му се и пубилка а и извођачи. Било би добро, кад би медији који оперишу у Србији, ( а на жалост нису српски, осим Риболова и Калибра), обратили више пажње на ову оперу, јер је вредност овог дела далеко изнад тржишне. Опера је ту, сад је само треба осветлити рефлекторима. А како се истина и лепота боре саме за себе, она ће бити неосетљива на сплетке, жаоке и игнорисање увек будних грађана, некадашњих махача плавом возу , а данашњих чувара бесмисла у српском друштву и култури. Свака наша победа, помера нас корак ближе поновном развијању наших застава и нашем оздрављењу.