Цртице о лепоти

Све дубоке и стварне лепоте света, личе једна на другу суштински, јер су дело истог аутора.

  Ненад Јанићијевић

  Тачно на пола пута између Атлантиде, која је нестала за увек, јужно и Хипербореје, која се губи у маглама северно, простире се полуострво Луштица, Јадрански Авалон, самоникли музеј на води.

  На обали мора, на самим стенама, које су без реда, у архаичној лепоти разбацане по обали, од увек столују групице камених кућа, ни на копну ни у води, које су постале домови тек у потоња времена.
Раније, од памтивека, биле камени магацини за вино, маслиново уље и пољопривредни алат. Припаделе су људима који живе у селима на брдима, а на море се спуштају само по потреби. У стара времена, на целој Луштици, људи су живели по брдима, склањајући своје кости од влаге, а своју чељад од сталних напада гусара из Улциња.
Тек у новије време, спусутили су се на море у своје магацине, које су градили њихови предци ко зна кад, у кратким срећним временима без рата и без потреса и у њима почињали да живе. Стварали су своје домове од њих, јер куће се граде, а дом се ствара.

 У једној таквој кући од камена, на врху степеница, на тераси, у хладу коју је правила лоза, седео је Ђура свакодневно. Ту је удисао своје дане, пливао у својим сећањима и солио своје ране непрекидно, несвесно али обилно.
Већ 15 година, ето, како је дошао са дуге пловидбе у заслужену пензију, међу своје укућане које није познавао. А његовој, пре времена остарелој жени, био је само младалачка успомена с којом није никако могла да повеже овог чудног и замишљеног старца. Сви су се померили у страну, да му направе место, али су на њега гладали као на странца, кога не познају и чија су писма са делеких мора, радије читали, него што су са њим разговарали. 

  Сви матерински мириси и дедовски звуци, били су му познати и у почетку им се радовао. Али није било јасног бродског поредка који је окоштао у њему и без кога више није умео да живи. Чудна је ствар, како ограничени простор бродске палубе, даје осећај простора и слободе кретања.
Са Маесталом, будио се из сетних мисли, па се са великом муком пео до Цркве Светог Луке, на брдо, да запали свећу и поприча са Свештеником, кога је необично ценио. Све више, како су године пролазиле.

У та времена, само су жене ловиле рибу, а мушкарци су били или морепловци или се бавили пољопривредом. Кад јара наступи, бежао је на терасе и на степеништа, као и сви.

Шум морских таласа није чуо, јер њега могу да чују само посетиоци са копна. Морским људима, фреквенција у којој шуми море, иста је као и фреквенција струјања њихове крви у артеријама. Ритам таласа, уједначен је са откуцајима њихових срца. Они су глуви за те звуке и несвесни су тог ритма, без кога и не би могли да живе, као што не могу да живе без откуцаја свога срца, који исто тако не чују, сем кад се силно узбуде.

Волео је своју одраслу децу, али без оног присног родитељског осећања, које му је из срца испало негде на Гибралтару. Поштовао је своју жену, која је уз велике муке сачувала ту децу и очувала кућу, али је се слабо сећао.

Своје велике и страствене љубави, оставио је по разним лукама широм света, да се спаруше и да изгубе зубе.

Лучке курве су га увек и свуда волеле, као што увек воле сваког ко обилно и без ценкања плаћа и ко се смеје гласно, као да риче. А тада је био млад. Опаљен сунцем, са снажнм рукама, које су биле оплетене жилама, као гујама.

Имао непозната знања, које нико није разумео и ником нису требала, од како се кући вратио. Умео је да види у плаветнилу океана, стазе китова и кад китова нема. Беле флеке које лопари остављају на стенама, за њега су биле руне, које је лако читао. Чуо је рибе под водом и тачно знао којом се брзином крећу и зашто, као што је чуо, седећи на тераси изнад мора, како се хоботнице веру по стењу у дубини.

Од како се вратио, био је слеп за лепоту која га је окруживала и ако је била стварна.

Седећи међу лимуновима и маслинама, призивао је сећања кроз слане трепавице. Вапио је тихо за беспоговорним поредком који постоји само на бродовима дуге пловидбе у ком се осећао као да је свечано обучен. Са дна морско-плавог ока, извлачио је ведрину кроз сећања која је ловио као зечеве, колико год је могао. Али ни тај зденац није био непресушан.
Једино кад изађе пред кућу, седне на стену да очисти рибу, па заврне ногавице и стави их у морски плићак, а јато малих ципола почне муњевито да се врзма око голих ногу отимајући се за мрвице, па рибице почни да га, у вртоглавој помами, ударају у листове, осећао је навалу радости. Затим приђу провидне ситне козице, па почну да га чупкају за длачице на цеваницама, што га је, опет, испуњавало заборављеном срећом.

После тога, брзо се и гадно напијао.

Смисао који је носио у обрвама, није имао коме да понуди, а његова искуства, овде су била непотребна и сувишна. Упорно је тражио сврху, која му се загубила негде између крме и прамца. Влагу накупљену у куковима, трпео је, без роптања као стални тихи бол, који се повећавао кад дува Југо, спусти се киша, а бујице замуте море уз обалу.

С вечери, седео је сам под фералом на мулу, око чијег су се светла окупљале стотине инсеката. Правио се да пеца, као што је глумио да разговара са људима, као што се претварао да живи. Био је морска птица, приземљена и рабијена о секе ( стене).
У наранџаста поподнева и црвене сумраке, кад се дневна јара гасила и кад су се морске птице враћале на починак, почео је полако да схвата обичај морепловаца и људи тог краја кад остаре, а који који се ту одавно зацарио. А обичај је код многих био, да мушкарац живи само док може да се стара сам о себи. Кад више не може, он, да не би оптерећивао снаје и кћери и да би сачувао достојанство, у уво стави капислу од динамита, која одлично ту легне, као да је за уво и прављена, а не за паљење динамтиских штапина, па је пикавцем упали. Ситан пуцањ прекида живот без много буке и без бола. Грех који се чини у име необичног поноса, био је ритуал који су многи морепловци тог краја пре и после њега починили не сумњајући да чине добро и не обазирући се на невоље које ће фамилија да има, како би убедила свештеника да их после таквог греха опоје и сахрани према обреду. У младости, осуђивао је тај грешни ритуал. Али му је сад бивао из године у годину све јаснији и ближи. Једном, када га је та малигна мисао посетила, кадио је њоме своју свест сваке ноћи.
У једно пролеће, 1930 године, 14 Априла, предвече, кад су облици почели да добијају неразговетан изглед, он је урадио исто то. У осами, на троношцу под лиандером, забио је капислу у уво и упалио је. Сачеко је да се погасе звукови и да остане само песма једног славуја, а и да Свештеник оде на пут у Хиландар. Нико није плакао. Сви су немушто разумели оно што не могу речима да објасне. Осетили су олакшање, због кога им је било непријатно.
Истог дана, истога часа, на другом крају Европе, слично је урадио песник и писац Мајаковски. Два потпуно различита човека, путника у истом правцу, са истим грехом на вечитој души. Да је песник знао, да је Ђура свакога дана могао да гледа са своје терасе, малено острвце, које се необично зове " Зановетни шкољиц", а које стоји на супотној страни од заласка сунца, тешко би био љубоморан, како због острвцета, тако и због његовог имена и убио би се раније.
Због тог малог острва, које уместо имена има бајалицу истргнуту из неке заборављене бајке, завидели би му сви песници, писци и уметници света, само да су знали да постоји и да је поглед на њега Ђурина свакодневица. Али Ђура за чаролију тог места и за интригантну лепоту која га окружује, није марио.

Н. Ј.

Пролог: 
Кад год се нађеш у прилици, синко, а ти увек запали две свеће. Једну за мртве, другу за живе. Јер, видиш, ни једнима ни другима, ова земља није лака. 

 Ненад Јанићијевић

   Колона се кретала уским кривудавим путем, уклештеним између залеђених брда, која ту стражаре равнодушно од памтивека. Стаза је била посута безбројним оштрим и замрзнутим каменчићима . А самоникла брда су била бела као радост и као безнађе, једва по негде прошарана по неком стеном која вири из снега. Свечана сценографија белог пакла, који смразава крв и мисли и од кога се губи воља. Дивља пасторала албанских беспућа, без добродошлице. Колико треба да буде врело срце путника, да би наставило да куца у овој смртоносној белини, нико није знао у напред.

  Већ одавно у Албанији, вукли су се без реда кроз ледену пустош. Неколико трећепозиваца ишло је напред, а два млада четника, којима су прсти, већ црни, вирели из опанака, на зачељу, покушавајући да глуме поредак. Између њих, клацкала су се коморџијска кола, чангрљајући металним казаном и посуђем, празним и одавно неуптребљеним, на којима се труцкало неколико најмлађе деце, а око њих, вукла се групица цивила, жена и деце. Пијаним корацима, набадале су мајке по путу, а уз њих, бауљала су деца. Смрзнута и гладна. Сви заједно, ишли су ћутке, без мисли, усредсређени само на селедећи корак. Свуда уз пут, наилазили су на смрзнуте војнике, жене, децу и по неки очерупани коњски леш, са кога су предходници огулили све што је било јестиво. Првих дана су плакали, ужасавали се и сажаљевали. Сад су већ отупели и тоциљали се стазом без освратња, заузети глађу, хладноћом и мукама које су имали сваким кораком. Деца су се већ пети дан хранила искључиво сушеним шљивама које је коморџија успео да одкупи за страшну цену, у последњем селу. За одрасле и војнике, није ни толико било. За децу су се сви, без поговора, одрекли свега. А и деца су могла да добију само по неколико спарушених, згњечених плодова на дан. Ноћили су где су стигли, палећи по неколико великих ватри поред пута, чије је пламенове ледени ветар разгонио на све стране. Хладноћа их је уједала, а смрзуте уши и прсти, болели их упорно, без попуштања, подсећајући их да су живи. Хладноћа и глад, страшни су непријатељи, поготово удружени. Ледени ветар их је шамарао тако упорно, да нико нигде није могао да задржи ни мало топлоте. Чак ни испод пазуха. Нико није причао ништа.

   Ћутали су, свесни да су још живи и да имају нешто мало више среће од оних које је тих дана зобао тифус у фуриозној жетви, дуж целог пута. Ишли су, а брда, гола шума на њима, ветар, ретке пахуље, снег и лед, мрзели су их дубоко и душмански. 

  Са брда груну пушка. Затим се просу плотун са обе стране на пут, па одмах још један. Врели крушуми запишташте кроз ледени ваздух и задобоваше по коморџијским колима. Један четник оста мртав на месту, а други се рањен баци да потражи заклон. Трећепозивици попадаше по путу, а иза њих зачу се врисак. Она тројица преживелих старих војника и тај рањени четник узвратише ватру унезверено и насумице. А онда је почело. 
Низ падине са обе стране пута, сурвали су се су се Арнаути, газећи преко лешева и непрекидно пуцајући. Четрдесет добро ухрањених, обучених нападача, наоружаних разнородно али богато, сјурили су се на кратку колону као рој бесних оса. Цео "Фис". Није их зауставило неколико погођених саплеменика. Брзо су завршили са преживелима. Најстарији трећепозивац, још увек жив, али погођен у лице, сетио се како су 1912 године, кад су у први мах прешли на Косово, сви у батаљону изули опанке, да не газе Свету српску земљу обувени, па како су је љубили и како је свако бајонетом исекао мали бусен и понео са собом. У оку, које се сузом испунило, титрао му је лик са белом ахмедијом на глави, који се брзо наднео над њим. Онда га је Албанац са жутим беоњачама и орловског носа докрајчио револвером, рутински, без страсти, као да се поздравља са неким. Рањени четник је сам себи пресудио, пре него што су стигли до њега. Жене, децу и цивле, који су још давали знаке живота, дотукли су кундацима као да требе гамад, па је отпочела пљачка. 
Но, у том, стиже низ пут група од двадесетак српских војника који су путовали заједно. Одмах се распоредише са обе стране пута, иза стења, па затрескаше и наше пушке. Албанци се наврат на нос повукоше, извлачећи мртве и рањене и мало плена, јер то више није само двадесетак српских војника, него чета српске пешадије. А то је сасвим другачији противник. Са зубима. 
Навикли су се тих дана да нападају брзо, пљачкају и још брже се повлаче, док не наиђе следећа група. А те пљачке им нису много помагале. После њих , остајали су једнако сиромашни, као што су и пре њих били били. Као затворска чорба. Свако богатство, напустило је те врлети, још од како се Источни Рим одатле повукао. 
Е, ту и тада, завршила је свој кратки живот, моја баба-тетка Анђелија, по сведочењу једног од пристиглих војника, нашег комшије, заједно са својом мајком, мојом прабабом, којој су мртвој стигли да одсеку и прст с бурмом. Била је осмогдишња девојчица, црнпураста, са веселим, немирним локнама и крупним очима, црним као бунар жеља. Ту и тада се прекинуло њено скакутаво детињство и све чему се икад надала. Завршила је утробе разнете куршумом, а локнаве главе под марамом, разбијене кундаком. Остала је не сахрањена, да нахрани зверове, јер се смрзнута, каменита земља није могла копати нити је за то било снаге. Није доживела да се задевојчи. Да изазивачки размахне плетеницама пред момцима. Није стигла да упише ни једну сентименталну и трапаву реченицу у девојачки споменар, поред сувог испресованог пољског цвећа. За њу није било драмтичних сутона и тајних сусрета, због којих се касније ноћима уздише. Није стигла до дрхтавих немира, очекивања и тајних писама, ни да јој се разбуктају жеље са дна срца. Није јој се дало да ми рађа стричеве и тетке, који би од мене направили бољег човека.