Цртице о лепоти

Н. Јанићијевић

Готово никад не користим  фотографије које нисам лично направио. Но, овај призор је тако разоружавајући, да једноставно нисам одолео.

  Овде је потпуно небитно, да ли се ради о неком Архангелском призору рајског белог пашњака, или је у питању  кутак леденог пакла што смрзава срце. Овде је битна само ова интригантна и дубока лепота. Целац. Тако моји сељаци зову нетакнути снег. Невин, светачки чист, у кога још нико није угазио и кога још нико није пртио. Само један поглед на тако неоскрнављен, анђеоки покров учини да поштен човек постане свестан своје набораности, несавршености и сваког трага који на њему остављју живот и време. Чедна белина замрзава мисли и урезује се дубоко у свест, па је у исто време и велика штета и велика срећа што овакви призори не могу дуго да трају, чак ни тамо где нема људи, јер ће савршену површину за који дан да ишарају трагови звериња.  Леп као јунак међу кукавицама. Свечан и чист, целац је убедљиво чудо природе. Онолико чаробано привлачан, колико и краткотрајан.  Кажу мудри, да оно што дуго траје и није права срећа. А Целац, ето, траје кратко. Као пољубац. Као уздах. Као чаролија тренутка. Колко  бљесак страсти. Као кад се тајни љубавници сретну непланирано на мосту.

 Ненад Јанићијевић 

Питам се , зашто ми не би снимили филм о одбрани Београда, 1915 године, ( нашој српској Масади). Поготово узимајући у обзир да је Живоин Павловић већ написао роман " Они више не постоје", који лако може да послужи као кроки сценарија. Или на пример о битци код Чокешине, ( нашим српским Термопилима). Или на пример о боју на Мишару, ( нашем Ватерлоу). Или на пример ослобађању Београда 1806 године, ( нашем Севастопољу). Или на пример о битци на Равњу, ( нашем Аламу). Или о било којем од стотина спектакала храброст, жртве за општу ствар и дубоког осећања заједништва, којима је наша историја пребогата. Да ли је Колубарска битка заиста тако не занимљива? Да ли у опште има ишта филмичније од, на пример, хероизма који су показале жене и лекари Ваљевске болнице? Има ли ишта драматичније од поновног враћања наших војника, сељака у Мачву 1915 године и призора које су тамо затекли? Да ли је драмтуршки интересантна трагедија наших најбољих синова на Виду и Крфу или кроз голготу смрзнуте Албаније. Шта би то могло бити драмскије од грча који су осећали Васојевићи и Цуце, кад је Стјепан Саркотић по први пут срушио Његошев маузолеј на Ловћену, па за то добио титулу ... Стјепан од Ловћена од своје царевине? Има ли ишта интересантније од тихе српске завере, коју су спровели Михиз и Мира Траиловић, дајући кодно име новом позришту, Атеље 212, а да се нико не досети да је прогнани Краљ Петар II Карађорђевић провео ( пададкосално ) најлепше године свог живота у лондонском хотелу управо у апартману са бројем 212, за шта су могли бити сурово кажњени за титиног вакта? Зар није логично да овом народу буде занимљива прича о опсади Жиче од стране Кумена, или одбрани Хиландара на челу са монахом Данилом, од Каталена, професионалних разбојника? Какву фризуру треба да има министар културе да би се остварио било који од ових пројеката? У ствари, какву кошуљу треба да носи било који министар културе Србије, да би се ми мало бавили собом, јер материјала имамо? Дакле, да се бавимо собом а не да министарство културе плаћа пројекте, који су пре свега субверзија и саботажа и која имају за циљ да српско лице лажима и фантазијом наруже, па да га тако наруженог прикажу свету, који ће то свакако наградити у светлу демонизације Срба ан женерал, која траје у овом другом таласу већ 25 година. И пре их је било, ал је ова најдужа, јер је медијска моћ порасла.