Цртице о лепоти

 Ненад Јанићијевић

Ако хоћеш да те жена воли женски, мораш с њом поступати мушки.
Ту мудрост рекао ми је мој деда, ( овај са слике), клепајући косу на трави по којој је претходно простро свој гуњ, да на њега постранце легне па да обави тај посо, кад сам имао око 16 година. Он је тако обузет својим редовним послом сипао рецепте за живот у моју главу.  Ја сам га слушао седећи поред њега, док су ми ноге тужно вирле из окраћалих панталона и чије су ми ногавице досезале једва до пола цеваница и ништа под милим Богом нисам разумео. Ал сам слушао и памтио. Коса се клепа да би јој се на танком сечиву исправила ивица, како би могла касније да се наоштри брусом. Тај посо се ради посебним малим чекићем оштрих ивица, док се с дуге стране у земљу забада мали наковањ, који има два специфична шпица. Е тако лежећи на боку, на свом гуњу у ливади и клеапајући косу, мој деда ми је редовно изговарао мудрости и савете које у то време по правилу нисам разумевао. Једна од њих, била је и ова о женама. Ја је нисам разумео, ал сам ћутао јер је такав код нас био ред. Тај ред је био тако укорењен да су мој стриц и мој отац само ћутали кад би мој деда, кад год чује на радију или телевизији Маршала Тита, говорио наглас: ,, Овај шваба ће нас Србе упропастити*. Само су гледали да неко са стране не чује и ћутали. Тако једноставна, мистична и препотопска мисао о односу жена и мушкараца у себи је крила читав један свет и логичну мудрост цивилизације, која је баш пре тога нестала, а ја је нисам затеко. Изгубили смо је негде на путу од јунака до егзекјутив менаџера. Тек много година касније, схватио сам ове речи, чије би даље образлагање банализовало суштину и тежину која испод ње стоји. Она долази из времена које било далеко теже него данашње. Можда чак пре отоманске инвазије, из царске и витешке Србије. Ко би га знао. А тиче се одлучности, сигурности и заштите од свега и свачега. Јасног става, доношења одлука и нежности на једини прави начин. И добро ми је реко. Ко хоће да га жена воли женски, мора да поступа мушки. Ни мање ни више. Кратко и без дилема. Без простора за наклапања. Без обзира што се то не уклапа у овај унисекс концепт који нам намећу, јер смо своје концепте заборавили. Да их нисмо погубили нико нам ништа не би ни наметао, јер би то било немогуће. А запад је прагматичан. Не упушта се у немогуће послове. Много година касније, рекао ми је пред једно путовање: * Синко, ти путујеш за неки дан у Париз?  Е па добро. Причали су ми ови наши што су тамо заглавили лечење од рањавања 1918 године о Паризу. Слушај синко. Нађи тамо Православну Цркву. Знам да има сигурно. И запали свеће и за живе и за мртве, јер ни једнима ни другима та земља тамо није лака* . Такав је био и такав је отпутовао. 

Ненад Јанићијевић

Ниски облак

 Пре неки дан, гледао сам оперу Господина Светислава  Божића, "Меланхолични снови Грофа Саве Владисавића". Хипнотисан фантастичном музикалношћу, одушевљен тематиком, одличном режијом и ганут либретом, изашао сам детиње отворених уста и раширених очију . Необично путовање кроз време пуно савим недвосмислених и нама разговетних порука, које су дате у форми текстова које изговара неколико маркантних Срба из прошлости . Ово дело ( у поплави недела ), направио је наш композитор за нас. Нашa oпeра, која у исто време има космополитску и униврезалну тежину. Представа држи пажњу све време и има емотивни набој, као повратак кући после дугог одсуства и много лутања. Требало би да га виде наши студенти, а поготово наши гимназијалци. Они који су таман стекли мало вере у себе, а још нису изгубили веру у све друге. Заправо, треба да га види што више људи.  У овом предратном времену, постављање ове представе је једна наша културна победа у океану пораза сваке сорте. Победа елеганције, смисла и оригиналности, која нам је дуго недостајала.  Драгоцено и лековито дело, за које се надам да ће бити стално приказивано у Народном Позоришту, јер то заслужује на много начина. У осталом, позориште и јесте народно, како му име каже, а ова опера је и прављена за овај народ. Обрадовала му се и пубилка а и извођачи.  Било би добро, кад би медији који оперишу у Србији, ( а на жалост нису српски, осим Риболова и Калибра), обратили више пажње на ову оперу,  јер је вредност овог дела далеко изнад тржишне. Опера је ту, сад је само треба осветлити рефлекторима. А како се истина и лепота боре саме за себе, она ће бити неосетљива на сплетке, жаоке и игнорисање увек будних грађана, некадашњих махача плавом возу , а данашњих чувара бесмисла у српском друштву и култури.  Свака наша победа, помера нас корак ближе поновном  развијању наших застава и нашем оздрављењу.