Цртице о лепоти

Мој најстарији син Димитрије је ушао у пубертет. 
У ствари, некако се само у пубертет стровалио изненада. Има 13 година и моје је висине. Прерасо је своју генерацију, а то је за тако благе природе, ко што је његова само знак да ће имати проблеме и да ће се теже уклапати. Још кад се у обзир узме да не зна да игра фудбал, а воли да чита књиге, сасвим је извесно да има да буде неприхваћен и да ће га вршњаци шиканирати, овако или онако. Надам се само да ће га горостаснa фигура спасити бар физичког малтретирања. А на ово друго мора да навикне. То ће и онако да га одреди. Надам се у добром правцу. 
Но колко видим, то специфично стање, пубертет, почиње бесмисленим шалама и тривијалним алузијама, смејуљењем. А колко се сећам, има свој крешендо се Превером, Мајаковским. па се завршава са Прустом, Селинџером, Булгаковим и Курциом Малапартеом. Нисам сигуран какве везе имају песници и писци  са хормонима, ал је сасвим лако доказиво да имају. Наоружан стрпљењем, одгооварам на безбројна питања свакодневно. 
Па му кажем : 
Пусти ти синко осећања. И мачке их имају. Гледај ти савест и карактер. Осећања ће и онако да те затрпавају цео живот. То је нама у крви. Од тога и  онако не можеш да побегнеш.
А видим да ове моје мудре речи зује око његове шишане главе одлазе у зидове узалудно. 
Није важно.
И онако га лажем. А лажем га глупо и родитељски. Чисто да, ако могу икако, спречим да га једног дана Татјанино писмо Оњегину гане предубоко. А хоће. Од тога му нема спаса. Моја је крвна група. 
Он ме гледа бело, па онда покушава да преформулише питање ко свако интелигентан дечко од 13 година. Но ја брзо мењам тему да побегнем за сад с клизавог терена. 
Он још увек не може глави да нађе место, а моју главу да нађе неко на путу, не би знао од чега је. У кафани смо чудан и егзотичан пар. А седнемо по некад.... кад ме он позове.

Пре тачно 200 година, Руска војска је са Александром I на челу ушла у Париз, да покаже Европи да се у њихову земљу не може тек тако упадати. За разлику од фрацуских војника, који су страховито опљачкали Москву и благо изнели на 200 кола. Александар I, забарнио је пљачку Париза. И не само то. Забранио је пoнижавање Париза на било који начин. Једна од првих официра који је ушао у Париз, био је Србин, Ђорђе Арсенијевић, рођен у Вршцу. Он је, као руски официр, заробио француску Националну гарду, и ако је био рањен. Он је иначе, дао велики допринос ширењу руске Иперије на Кавказ. Слике козака су преплавиле Париз и постале тренутна мода. Једина штета коју је Париз имао од овог  боравка Руса у њему, је та, што су Козаци попецали све шаране  у вештачким језерима. Они су иначе свој табор направили у градском парк на Јелисејским пољима. Били су атракција за Парижанке, које су долазиле сваког дана да гледају кaко Козаци купају своје коње у Сени. Иза Руса, у Паризу се одомаћио назив БИСТРО, који је и данас у употреби и односи се на мале кафетерије.